Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ПРИМАТ ЗАКОНА У ДУШАНОВОМ ЗАКОНИКУ

181

својом државннчком идејом царства, тако и због готових решења јавноправних односа којима je обиловал» византиек» право a који су се већ тако видно манифестовали у достигнутом стадијуму организације и развитка средњевековне, феудалне српске државе. Прихватајући многе принципе капреднијег схватања византиског права, он их je на много места спретно комбиновао са српским обичајним правом, постижући један успешно конструисани компромис, као што се то особито запажа у одредбама жривичнога права, или je преоађвнмм одредбlама византиског права дао нови смисао који je одговарао потребама нове средине. Такав je, по нашем мишљењу, био случај и са компилацијом одредаба чл. 105 и 171 у ДЗ. НЬихово постојање једно поред другог не значи по нашем мишљењу негирање претходног члана од погошег, иако je противречност њихове садржине очигледна и потпуна. Никола Радојчић, који такође сматра да оба члана остају на снази, покушао je да значај те противрочности умањи тиме што je изнео случајеве из византиског и руеког права када се нарочитим законским прописима огранинавају судије у обраћању владару у случају сукоба закона са владаочевим повељама. Аналогно са овом тенденцијом у изворним текстовима, Радојчић сматра да постојање чл. 171 ДЗ, поред чл. 105, има за циљ и да ограничи позивагье судија на цара (10). Проблемом истинског значеша ова два, по своме слову свакако противречна члана ДЗ, бавио сам се и у овоме раду „Решавање сукоба закона у Душановом раконику” (11). Том приликом изнео сам и своју сопствену интерцретацију ових чланова ко j а се дијамедралио разликује од осталих. По моме мшпљењу, постојање чл. 105 и 171 у ДЗ има свој дубоки смисао и оправдание jep се сваки од ових прописа, иако они предвиђају различита решеша, односи на сасвим другачију правку ситуацију. Наиме, чл, 105 тиче се сукоба између Законика и царских повела издатих пре гьеговог доношења. Како je ДЗ, под утицајем византиског права, увек и нека другачија начала од оних која су дотле црактикована у владаочевим повељама, сукоб између законских прописа и садржине таквих повела био би врло могућ и свакако чест. За такве случајеве владалац je резервисао себи право да поново прегледа и претресе те повеле и евентуално их преиначи у духу Законика или донесе иеко друго решење, на које je имао право кар врховни законодавац и делител правде. Што се тиче чл. 171, који уопште не предвиђа позивање на пара, већ сукоб Законика и повеле решава недвосмислено у корист првога, н>егове одредбе односе се на сукоб између законских норми и владаочевих повела издатих после доношеньа Законика. Према томе, оба члана представлају нераздвојни део правног система ДЗ, без икаквог узајамног негирања већ, напротив, са функцијом узајамног допуњавања. За овакво творђење и резоновање постоје веома озбилни аргументи који извиру из саме стилизације ових чланова, као и из осталих околности у вези са доношењем самога Законика.

(10) Н. Радојчић: Снага закона по Душанову законику, с. 137. (И) Објављеном у „Архиву за правые и друштвене науке“, кн>. 54, 1038,