Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

180

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

квог обраћања владару), што у пракси значи поништај дотичне одредбе царске повеље! Због тога je од особите важности открити прави смисао постојања ова два противречна члана у ДЗ. С обзиром на то да je чл. 105 био донет на сабору у Скогиьу 1349, а чл. 171 пет година касније на сабору у Серу, могао би се извући заюьучак да je потоњим прописом (чл. 171) укинут пређашњи (Le,x posterior derogat legi priori). Међугим, за овакво резоновање не постоје никакви реални показатели, већ су и један и други пропис и даље остали неокрњени у контексту Законика, оа пуном важношћу и дејством. Аргумент Стојана Новаковића да постоји дерогација чл. 105 одредбама чл. 171, јер овај последњи почиње реченицом „Јеште повељева царство ли” (Још заповедал ja, цар!) за разлику од другачијих обраћања у другим члановима („повелева царство ми”) (4) могао би ce узети пре као доказ противнога, тј. да остају у важности оба члана, јер чл. 171 том реченицом више указује на допуну („Јеште”), а никако на дерогирагье. Тарановеки, међутим, више нагиње мишљењу да чл. 105 и 171 представљају логичну целину, и да чл. 171 долази да би гарантовао законитост и Душановој држави дао характер потпуно законите владе (5). Ово ггитање добија специјално значење и ако се сагледа са аспекта изворности оваквих прописа, тј. са питањем њихове самониклости или компилације. Стојан Новаковић, Зигељ, Лаза Марковић и др., импресионирани величиной норми које чл. 171 и 172 садрже, нарочито недвосмисленим наређењем строге законитости, износили су и бранили мишљење о самониклом характеру ових чланова, као чистој творевини ондагшьег српског законодавца. Аутентичност ових прописа заступа посредно и Богишић тврђењем да сви чланови који у Законику почињу са „повеление царе ко” имају свој извор у ранијим владалачким тюве.ъама српских владара (7). Тек je Никола Радојчић у своме познатом раду Снага закона по Душанову законику (објављеном 1923) указао на несамосталност чл. 105, 171 и 172, тврдећи да се њихов извор налази у византиском праву, и то у књизи II Василика (титулус VI), одакле су они преузети (чл. 105 ДЗ из чл. 6, 16 и 23 исте кзьиге и истог титула Василика, а чл. 171 и 171 из чл. 23 и 24 истих поглавља Василика) (8). Ово тврђење прихвата и Тарановеки, који се слаже са поставкама енглеског византолога Bury-a и налазима Н. Радојчића о ограничавању владаочевих права у Византији, те према томе и о неоснованости раширене представе о деспотизму византиских владара (9). Као историчар, Никола Радојчић je несумњиво оботатио проучавања о ДЗ износећи у пуној светлости и документации изворе и узоре многих шегових одредаба. Taj извор je свакако у византиском праву, на које je Душан био упућен како

(4) Стојан Новаковић: н. д., с. XLVTI. (5) Теодор Тарановски; Историја српског права у Немањићкој држави, I део: Историја државног права, Београд, 1931, с. 228.

(6) Стојан Новаковић: н. д,, с. XXXIX и XLVI; Ф. Зигель: Законикь Стефана Душана С. Петерсбурть, 1872, с. 92 и 117;L. Markovitch: Duschans Gesetz, „Zeitschrilt für vergleichende Rechtswissenschaft”, Bd. XXII, S. 137. (7) Валтазар Богншић: Писани закони на словенском југу, Загреб, 1872, с. 35.

(8) Никола Радојчић: Снага закона по Душанову законику, с. 135—136. Што се тиче чланова 171 и 172, Радојчић je мишљеша да су њихове одредбе узете из пун их (нескраћених) Василика, на ј верова тниј е из седме кшите, првн титулус, и то дгз чланова 16 и 17, „где je roöop о судијама“ (н. д., с. 137 и 138). (9) Т. Тарановеки: н. ■ Д;, с. 228—229.