Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

134

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

да поједине пар деле дају у закуп или у ius in agro vectigali и да закупцу позајме средства за подизање куће и набавку потребив стоке и оруђа. На тај начин плебс се ушьучио у праизвадњу сачувавши свој друштвени и политички ранг. Он je имао само да власнику плаћа закупнину у новцу (26) или натури (27), а на то je навикао, jep je и у граду ставовао у закупљеној инсули. Интереси власнмка били су заштићени законским заложним правом на свим стварима закугща док дуг не исплати а нешто касније, завонском забраним закупцу и .њешвој порюдици да капусте земљу, пре него што отплате дуг. На тај начин je настао нов фонд потенцијалних колона. Следећи фонд потенцијалних колона настао je из нвослобођених робова којима je господар, уместо да их тера као стоку на рад на латифундии, као што се то раније радило, давао у peculium кућу, стоку, алаге, породицу и парцелу земље на самосталво обрађивање, уз положај сличан положају ослобођеног роба који je добио исто то у precarium (2в). Да се овако поступа знатно je допринела општа промена положаја роба и гледагьа на ропство, што je условљено повећаном ценом роба и већом пажњом

(26) Један епитрафски споменик из 227 н. е. откривен у Италији тумачи реч colonus као colens in asse, тј. онај који задржава све плодове a даје закупнину у новцу. Види Girard; Textes, p. 858.

(27) Марциал (Marcus Valerius Martialis) на више места описује шта су закупци у Кампањи доносили власницима иманьа; Један бео мед у саћама, други јагње ко je блеји, трећи пирамиду сира итд. (Martialis 3. 58; X. 77. 17; ХШ, 121). То су били само поклони који су давани поред новчане закупнине. Али већ Колумела (I. 7. 2) прича да све већи број власника латифундија прелази на „nova consilia” и радије узима „parvae accessionis” него новац. Види Сергеенко: К истории колонатских отношениј. „Вестник Древнеј Истории“, 1949/2, с. 56 —60.

(28) У часопису „Вестник Древнеј Истории“ који излази у Москви, почев од 1949 поклања се велика пажња пигању колоната и положа ja робова а нарочито питању пропадања робовласничког и установл>ен>а феудалног поретка. О тим питањима je објављен велики број врло интересантних чланака рађених на изворном материјалу, за којргма се трагало на доста широком подручју. Многи од аутора говорили су о робовима који су добили земльу и алате у peculium. Критикујући мишљење Штајерманове, која овој појави даје доста значаја (E, М. Штаерман: Рабские колегии и фамилии в период империи, ВДИ, 1950; Проблема паденија робовладелческого строја, ВДИ, 1953) М. Сјузјумов (К вопросу о процесах феодализации римској империи, ВДИ, 1955) сматра да постављање роба на пекулијум нема „ни атома нових односа“ и види у томе само „допунску форму експлоатације робова“ при чему се положај роба „у битности не разликује од положаја роба који ради у оковима“. „И један и друти не само што нису влаоници средстава за производњу већ су и сами сопственост господара“. До оваквог закључка се може доћи само ако се посматра голо слово правног правила, јер заиста кроз целу историју римског права, од Закона XII таблица до Јустинијана, роб je правно неспособан и господар шма право својине на њему и свему што он привреди. Међутим, фактички положај роба у разним период има, у разшгм провинцијама, на разним пословима био je различит. И „патријархалнтг робови“ који су заједно са слободним члановима породице свога господара учествовали, под готово истоветним условима, у тешкој борби са природом за опстанак, и омил>ени робови каснијег великог Рима, којима су господари стварали луксузне услове живота и тестаментом остављали читана богатства, били су по слову закона picto толико неспособни и сопственост господара, колико и робови који су окрутни виликуси до крви шибали што су појели јаје, или CBPiperoi господари бацали живе рибама што су разбили вазу. Зато, ако се жели просуђивати о положају робова, мора се првенсгвено водргти рачуна о h>pixobom фактичном положају. о томе у којој мерр! се просечно, најчешће користе сопственрlчка овлашћерва господара. Са друге стане, за просуђивање друштвеног положаја произвођача несумњиво je важан његов својински однос према средствима за производшу, али je бар исто толико важно и његово учешће у присвајању произвола свога рада. То je баш оно што je ново у положају роба који je добио peculium, што се његов фактршки положај приближују кмету pi због чега овакве робове треба поменути када се говори о путевима којргма се дошло до колоната. То je „допунскрг облргк експлоатације робова“ али облик који носи у себи елементе нових „односа произвођача према производррма свога рада“.