Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

367

НОВО У РАДНОМ ПРАВУ ЈУГОСЛАВИЈЕ

гитвено-радни однос, једно сложено активно друштвено-радно стање произвођача. Наиме, радник-произвођач постаје истовремено и непосредни активни учесник у управљању привредном организациям, тј. његовом праву да ради у предузећу припојено je ново право да управльа предузећем. Нема, дакле, више подвојености измену произвођача и онога који управља предузећем, јер су и рад и право управлења, односно радна и друштвена активност и иницијатива сједињени у истој личности у произвођачу раднику. У светлу тих чињеница се и врши преображај и разрешавање старог односа, настаје постепено један нов однос који се постепено ослобађа унутрашњих противречности и остатака старог односа, упоредо са друштвеним процесом развитка самоуправљаша произвођача, даљим развијањем демократизма у нашем друштвеном систему и нових социјалистичких хуманих односа међу људима. Ствара се нов друштвени појам у оквиру радног колектива-заједнице произвођача. 3. —• Из новог карактера и бића друштвеног односа који се ствара у заједници произвођача у оквиру социјалистичких привредних организадија и који се још, засада, назива „радни однос”, произилазе и квалитативно промене у битним елементима и структури овог односа. Те промене, које су отпочеле и које преображавају радни однос у један нов друштвени однос, дају нову, друкчију садржину и значење овим елементима и самом односу него што их они имају у старом, односно класичном радном праву. Посебно треба истаћи елемент: лични доходах радника-произвођача. Управо квалитативне промене које се врше у характеру и структури личног дохотка нераздвојно су повезани са самом структурой и суштином радног односа, јер у самој основи самоуправљања произвођача налази се право произвођача на индивидуално присвајање одређеног дела произвола свога рада. Истина, то присвајање je, на данашкьем степену развоја, још увек одређено друштвеним оквирима и мерилима, датим уз активно и непосредно учешће самих произвођача, односно њихових представничких тела (већа произвођача), али оно, с друге стране, показује да су у друштвеној својини садржана два елементарна интереса који се у једном противречном процесу стално сукоблевају, ограничавају, усмеравају и усклађују: један општи интерес представлен и обезбеђен одређеном политиком друштва односно државе, и други лични непосредни интерес произвођача, изражен и обезбеђен његовим индивидуалним правом на лични доходак према уложеном раду и правом личног учешћа у расподели чистог прихода привредне организације по завршном рачуну, изнад личног дохотка према раду (учешће у расподели вишка рада). Са развитком система самоуправлении произвођача у привреди и права произвођача на присвајање и учешће у расподели друштвеног производа, које се налази у основи система самоуправлении произвођача, и својина на средствима за производњу добијаће постепено све пунију и реалкију суштину и садржину, трансформирајући се у све стварнију својииу друштва, односно асоцијације непосредних произвођача, Све то представља један дуг процес у изградњи социјалистичког друштва.” У Ју-