Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

710

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

а) прво, део за опште управне трошкове, б) друго, део за заједничко задовољавање потреба, в) треће, део за неспособне за рад; итд. „[...] оно што данас спада у такозвано службено старање о сиротињи”. После овог „долазимо до „расподеле” [...] найме до оног дела средстава потрошње који се дели међу индивидуалне произвођаче колектива (1). У истом смислу говори Маркс на другом месту, када анализира питание оног дела друштвеног производа који треба да се сачува односно одвоји „за оне који због свог узраста још не могу или више не могу узети учешћа у произведши [. . .]” (2). У Резолуцији Савезне народне скупштине о перспективном развоју опште потрошње („Службени - лист” ФНРЈ, бр. 45/1957) о томе питаау се каже, наравно имајући у виду нашу стварност и наше специфично у слове, следеће; „У условима развијања социјалиСтичких односа у нашој земљи општа потрошња нема само за циљ развијање производних способности људи, него и свестран развитак личности који омогућује њихово активно учешће у сейм облицима друштвеног живота. Због тога се подизање личног стандарда живота не може одвојити од пораста опште потрошње нити мерити независно од овог пораста. Трошење значајног дела националног дохотка за потребе, просвете, културе, здравства, за социјалну заштиту, као и за друге потребе које се финансирају из друштвених средстава, непосредно подиже животни стандард трудбеника и њихових породица”. (Види такође прописе о расподели дохотка привредних организации а.) Да бисмо могли боље анализирати питање односа између права социјалног обезбеђења и начела расподеле „према раду” у социјали-

социјалног обезбеђења <социјалним правима) других земааьа (Види: Actes du deuxième congrès international de droit social, Bruxelles 1958, T, I et П; A. C. Краснопољски: Основни принципи совјетског државног социјалног осигурања, Москва, 1951, с. 54 и даље; Е. И. Астрахан: Принципи пензионог обезбеђења радника и службеника, Москва, 1961; М. Ступар: Социјална политика, Београд, 1960, с. 147. Признајући основанрст дискусије о овом питању, а у искључивом циљу бољег разумевања наших изЛагања, терминима употреблении у њима дајемо следећа значења: термин „социјална заштита“ означава скуп делатности државних, друштвених и других органа и организација усмерених на стварање услова за живот и напредовање у животу оним лицима, која из било којих узрока (неспособност за рад, повећане потребе и др.) нису у стажу да сама себи те услове. обезбеде, Ако оваква лица имају позитивним прописима признато право (у субъективном смислу речи) да од одређеног органа, или организације захтевају да им они пружс (престирају) социјалну заштиту (значи ако имај у признато социјално право), онда се таква социјална заштита подигнута на степен права назива „социјално обезбеђеже“ (односно „социјална сигурност“). Ако, међутим, оваква лица немају позитивним прописима признато право на социјалну заштиту него могу само да такву заштиту траже (моле), дакле ако немају социјално право у субъективном смислу речи, онда се таква заштита назива „социјално старагье“ (у које првенствено улазе „социјалне помоћи“). Према томе, термин „социјална заштита“ обухвата и ~социјалну заштиту“ подигнуту на степен права, тј. „социјално обезбеђење“ (сигурност) и социјалну заштиту која ниъе подигнута на степен права, тј. „социјално старагье“ (социјална заштита у ужем смислу). Што се типе термина „социјално oci-пурагье“ он означава најважнији део социјалне заштите и то она) део у коме је содијална заштита готово у целини подигнута на степен права. Према томе, то je најважнији део општег система социјалног обезбеђења. Што се тај термин ј°ш и данас употреблена у праву ФНРЈ, питаше je традиције. Право које регулише односе социјалне заштите у изнетом смислу у целини називамо „социјално право“. (1) В. К. Маркс: Критика Готског програма, Београд, 1948, Култура с. 20 —21. (2) В. К, Маркс: Капитал, 111 том, Београд, 1948, Култура, с. 76Q.