Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ГГРИЛОЗИ

121

ce баве решавањем питања сукцесија у односима са бившим колонијалним државама). А када овим наведеним одлукама додамо решење о стављању на дневни ред XVII заседања Генералне скупштине дискусије о принципима међународног права који ce тичу мирољубиве и активне коегзистенције, или како je то речено у тексту резолуције 1686 (XVI), „пријател.ских односа и сарадње држава на основу Повеље Уједињених нација“, значај одлука донетих на XV и XVI заседању о будућем раду на пољу кодификације и прогресивног развоја постаје више него очевидан. Тај значај утолико више треба подвући јер je до усвајања ових резолуција дошло на иницијативу југословенске и других делегација неангажованих земаља (8). Тако се и у овој области рада Уједињених нација показао благотворан утицај оних држава чланица које, налазећи ce изван блокова, у новим елементима насталим у послератном развоју траже путеве конструктивне међународне сарадње. Обе резолуције прихваћене су једногласно али процес стварања ове једногласности био je веома сложен и изазвао je дискусију о најразличитијим аспектима постојеће процедуре и природе кодификационог поступка. Мада нико није био у стању да порекне потребу прилагођавања садашњег програма Комисије за међународно право новим условима, препреке су ницале једна за другом услед тежње да ce даљи рад на кодификации и прогресивном развоју међународног права одржи у досадашњим оквирима. На XV заседању основни сукоб се водио око тога да ли je Генерална скупштина надлежна по Повељи и Статуту Комисије да непосредно расправља о њеном програму рада. Изгласавање резолуције 1505 (XV) показало je да je ово питање решено у позитивном смислу, али у постављању овога питања показала се тежња да се путем задржавања програма рада Комисије у њеној искључивој надлежности, нагласи правнотехнички карактер ове делатности и умањи утицај који би Генерална скупштина односно њен Правки комитет, састављени од представника држава, могли да врше у овом погледу (9). Слична тежња показала се и у току дискусије вођене у Нравном комитету у току XVI заседања. Не само чланови Комисије који су учествовали у раду Правног комитета већ нарочито представници великих сила, и посебно западних земаља, веома су се опирали сваком покушају озбиљније измене програма рада Комисије. Полазећи од правнотехничких характеристика процеса кодификације који, по њима, тражи дутотрајну припрему (због чега не треба повећавати број питања на њеном дневном реду), они су захтевали да се избегавају контроверзна „политична“ и „актуелна“ питања у погледу ко-

да Вид. говоре југословенског представника у Правном комитету др. Ъуре НинчиКа (Doc. UN; А/С. 6/SR 652 и А/С. 6/SR 714 и А/С. 6/SR. 729). Говор ca XV заседзња објављен je делимично у „Југословенској ревији за међународно право“, бр. 1/61.

(9) То je био смисао амандмана поднетог од стране Аргентине, Канаде, Колумбите, Данске, Ирана, Либерије, Пакистана, Холандије, Таиланда, Туниса и Турске (А/С. 6/L,. 472 и L., 473) којима je затражено да се разматрање програма рада Комисије задржи у надлежности Комисије. Наиме, у основном предлогу резолуције поднетом од стране Југославије, УАР, Ирака, Цејлона, Авганистана, Мексика, Гане и Венецуеле (А/С. 6 Љ. 467, и Rev. 1) ова. надлежност није негирана али je иетицана надлежност Генералне скуппгтине. Коначно je израђен компромис (А/С. 6/L. 472 Rev. 2) у коме je прихваћен предлог да се о програму Комисије расправља на XVI заседању екупштине. Ближе о овоме у нашем чланку Генерална скупштина и кодификација и прогресивни развод у часопису „Међународни проблеми“, бр. 1/61.