Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

МЕЂУДРЖАВНИ УГОВОР И ЗАКОН У САД

земљом резервисано je у надлежност држава, уколико уговором питање није друкчије регулисано. У случају Fairfax v. Hunter, судија Стори (Story) je рекао: „Нема потребе разматрати аргументе у погледу ефекта смрти Denny Fairiax-a у току спора, jep и ако прихватимо да je опште правило примијењено, уговор од 1794 то потпуно поништава. Наследници Дени Ферфакса су по закону овлашћени да наслиједе, и власништво земље, према томе, није његовом смрћу пренесено на Commonwealth“ (31). Постојање уговора je спријечило конфискацију земљишта у корист државе на основу закона државе Вирџиније. У случају Chirac v. Chirac (32) врховни судија Маршал je рекао да уговор може пренијети оставину у земльишту на страног наследника. Исти став je заузет у Случају Orr v. Hodgson (33) у погледу права наслеђивања на основу уговора са Великом Британијом од 1783 (тзв. Jay Treaty). У случају Hughes v. Edwards (34) и Carneal v. Banks (35)- одбрана права британских поданика je успјешно заснована на уговору од 1794. У погледу права наслеђивања земљишта ови случајеви су били поново разматрани и одобрени од стране Врховног суда САД 1879 у случају Hauenstein v. Lynham (36). Одлучујући у корист страног потражиоца, на основу Уговора са Швајцарском, Суд je закључио: „Ми не сумњамо да je овај уговор у оквиру уговарачке способности на основу Устава, и наша je дужност да га у потпуности спроведемо.“ Неки амерички правки писци су покушали да протумаче одлуку Врховног суда САД у случају Prévost v. Greneaux (37) као одступање од преседана Ware v. Hylton и да уговори не могу имати ретроактивну вриједност (38): У вријеме смрти François Marie Prevost-a, држављанина Лујзијане 1848, по закону државе страни наследници су били обавезни да плате порез од десет по сто; Уговор са Француском од 1853 предвиђао je да се такве таксе не могу наметати и вршити дискриминација против француских наследника. Потврђујући вриједност пореза, врховни судија Тени (Taney) je рекао; „[...] уговор накладно закључен од стране САД са Француском, не може одузети имовинска права већ дата држави, чак и ако би ријечи уговора садржале такву интенцију [...]“ Раније je било речено да уговорне одредбе не могу бити извршене само ако нарушавају Устав САД. У овом случају би то долазило ако би се оцијенило да je у питању нарушавање Петог уставног амандмана. Jep у једном другом случају судија Тени даље каже: ~[...] Један од главних цшьева Устава je да од нас утони, уколико се тиче спољних односа, jeдан народ и једну државу; и прекинути све односе између страних влада и власти појединих држава [...]“ (39).

(31) Fairfax v. Hunter, 7 Cranch 603 (1812) (32) Chirac V. Chirac, 2 Wheaton 259 (1817).

(33) Orr V. Hođgson, 4 Wheaton 453 (1819).

(34) Hughes V. Edwards, 9 Wheaton 489 (1825),

(35) Cameal v. Banks, 10 Wheaton 181 (1825).

(36) Hauenstein v. Lynham, 100 U. S. 483 (1879).

(37) Prévost V. Greneaux, 19 Howard l (1855).

(38) Види Charles Н. Bum The Treaty-Making Power of the United States and the Methods of its Enforcement as Affecting the Police Powers of the States, „Proceedings of the American Phllosophical Society“, Philadelphia, 51 : 357 (Avgust-septembar, 1912).

(39) Holmes v. Jennison, 14 Peters 540 (1840), pp. 575-76.