Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

88

вор може укинути ранији закон Конгреса, није потребно наводити многе друге примјере који само потврђују ово правило (28). Са становишта међународног права ово се тумачи тако да то не значи да je међудржавни уговор укинут или дерогиран каснијим федералним законом који je у супротности са њим. Међудржавни уговор постоји и даље као међународна обавеза која не може бити принудно примијењена од стране судова или администрације. Уколико друга уговорна страна није задовољна тако створеним стањем, она може покренути поновне преговоре за рјешавање спорних питана и евентуално закључење новог уговора (29). Однос међудржавног уговора и закона држава Уније. Најраније одлуке Врховног суда по питању односа између међудржавног уговора и закона појединих држава Уније односе се непосредно или посредно на уговоре који су били на снази када je усвојен Устав САД. У случају Ware V. Hylton из 1796 у питању су биле одредбе Уговора о миру са Великом Британијом од 1783: у току револуционарног рата држава Вирџинија je прописала да њени држављани могу плаћати у благајну државе дугове поданицима Велике Британије, и да се дугови британских кредитора ликвидирају, чак и ако су плаћени у валути смањене вриједности. Иако je овај закон био у супротности са уговором са Великом Британијом, уговор није било могуће применити док Устав ни je прогласио да су постојећи уговори највиши закон земље. Врховни суд je одлучио у корист британских кредитора, прогласивши ништавним закон државе у супротности са уговором. Судија Чез (Chase) je у вези са овим рекао: „Четири ствари су очите у погледу чл. 6 националног Устава. 1-во: Да je он ретроспективан, и треба га разматрати у истом свијетлу као да je Устав усвојен прије закључења уговора од 1783. 2-го: Да су Устав или закони било које државе, уколико и један од них буде у супротности са тим уговором, на основу поменутог члана укинути у односу на уговор. 3-he; Да следствено Уговор од 1783 има вишу снагу од законадавства било које државе, јер законодавство ни једне државе нема никакву власт изнад Устава који je негов [уговора] стваралац. 4-то: Да je јасна дужност судија држава да прогласе ништавним и непуноважним Устав или законе било које државе који су супротни овом (или било ком) уговору здкљученом у име Сједињених Држава. Националне или федер'алне судије су обавезне по дужности и на основу заклетве“ (30). Неки од раних случајева америчке јуриспруденције тичу се питана власништва над земљом. Право доношена прописа у вези власништва над

(28) United States v. Gallons of Winskey, 93 U. S. 188 (1876); United States V. Rauscher, 119 U. S. 407 (1886); Baldwln v. Franks, 120 U. S. 678 (1887); Bartram v. Robertson 122 U. S. 407 (1887) ; Whitney v. Robertson, 124 U. S. 190 (1888) ; Botlller v. Dominquez, 130 U. S. 238 (1889); Chinese Exclusion Case, 130 U. S. 581 (1889); Geofroy v. Rlggs, 133 U. S. 258 (1890); Nishlmura Ekiu v. United States, 142 U. S. (1892); Horner v. United States, 143 U. S. 570 (1892); Fong Yue Ting v. United States, 149 U. S. 698 (1893); Ward v. Race Horse, 163 U. S. 504 (1896); Thomas v. Gay 169 U. S. 264 (1898); DeLlma v. Bidwell, 182 U. S. 1 (1901); United States v. Lee Yen Tal, 185 U. S. 213 (1902); Fok Yung Yo v. United States, 185 U. S. 296 (1902); Hijo v. United States, 194 U. S. 315 (1904); Alvarez y Sanchez v. United States, 216 U. S. 167 (1910)1 Rainey v. United States 232 U. S. 310 (1914); Cook v. United States, 288 U. S. 102 (1932); Pldgeon River Improvement Company v. Cox, 291 U. S. 138 (1934); и Moser v. United States, 341 U. S. 41 (1951). (29) Види Haekworth: Digest of International Law, Vol. V, pp. 185—195 (1943).

(30) Ware v. Hylton, 3 Dallas 199 at 277 (1796), p. 237.