Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

204

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

мативно формулисао. Чл. 10, ст. 1, Преднацрта предвиђа: „Производ друштвеног рада остварен y радној организацији дели ce између радне организације и радних људи појединачно и друштвене заједнице према начелу расподеле према раду.“ Мислимо да ce одредбе овога члана као целина не би могле прихватити. По нашем мишљењу критеријум расподеле према раду не може бити критеријум по коме ce производ рада остварен y радној организацији дели између ње и друштвене заједнице. Критеријум расподеле према раду јесте критеријум које ce може примити само y односу на онај део друштвеног производа који je намен>ен пичној потрошњи неггосредних произвођача —• a да би ce до њега дошло морају ce од друштвеног производа претходно одбити сви производни фондови; (фонд просте и проширене репродукције и резервни фонд), трошкови управљања изван процеса производње, фондови ошггте потрошње (школство, здравство, итд.), као и фондови социјалног осигурања (фонд за неспособне за рад). Критеријум по коме ce укупан производ сваке радне организације дели на ове фендове, a посебно критеријум по коме ce он; дели на фонд личне потрошње и остале фондове, није критеријум расподеле према раду. Тако je фонд амортизације одређен реалним телшом дрошења средстава за производњу, резервни фонд природом привредне делатности и начином поделе ризика који произилази из објективних околности y којима ce она развија, док ce фонд акумулације одређује y складу са циљевима економске политике земље, односно пре свега планираним темпом привредног раста земље. Слично стоји и са осталим наведеним фондовима. Који ће део производа радне организације одлазиттг y фонд личне потропгње a колики y различите друге фондове, питан>е je које ce може решити само на основу критеријума који произилазе из економске политике и циљева који ce њоме желе остварити -- али je извесно да ce ти критеријуми ни y ком случају не могу формирати на нивоу производне (радке) организације, будући да она представља само једну производну јединицу која по природи свог положаја није y могућности да своја кретања планира независно од осталих привредних једикица. Одлука о томе може бити донета само и пре свега на нивоу привреде као целине. Ни следећа два критеријума расподеле, који су дати такође y чл. 10 и који треба да представљају конкретизацију начела расподеле према раду, по нашем мишљењу не могу бити прихваћени. По чл. 10, ст. 2, „Ради остваривања расподеле према раду, друштвена заједнида одређује општа мерила расподеле на такав начин да радној организацији и радним људима припада y расподели остварене вредности производа друштвеног рада део који je сразмеран производности рада радне организације и зависи од пословног успеха радне организације.“ Уколико принцип социјалистичке расподеле према раду схватимо тако да „поједини произвођач добија назад од друштва после одбитака тачно онолико колико му даје“ a „оно што му je он дао н>егов je индивидуални квантум рада““ (Маркс: Критика Готског програма, 1950, с. 21), рнда сматрамо да производност рада не може бити критеријум који непосредно одређује висину учешћа y расггодели друштвеног производа, ни y односу на радну орга-