Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

244

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

пређе на такозване агротехничке минимуме који стриктно предвиђају шта ce све мора y току производње одређених култура учинити, односно какве обавезе имају индивидуални произвођачи. Кад то погледамо, видимо да je на неки начин ова својина знатно ограничена. У првом реду по објекту. Значи, ограшгчен je обим земљишта односно земљишна поврпшна на 10 хектара, до 17 катастарских јутара. Затим, ограничена je њена садржина y извесном смислу, зато што ce мора искоришћавати y складу са агротехничким минимумом. Ту je y извесним спучајевима, истина изузетно, постављен и принцип евентуалног обавезног удруживања произвођача y областима које су уређене хидромелиорационим счстемом ; a такав систем iie бити читава Војводина кад ce изгради канал Дунав Тиса Дунав, aто je 25% укупно обрадиве земље y Југославији. Према томе, кад ce то све има y виду, видимо да je и по свом садржаЈУ земљишна својина знатно ограничена. Кад ce још има y виду то да ce та земљипша својина индивидуалних произвођача y својој друштвеној функцији ослања на социјалистички сектор, на друштвену својину y пољопривреди, с њом сарађује, па често представља и нешто јединствено, нарочито кад имамо тзв. потпуне облике кооперације, где су и сељак и задруга заједно са својим средствима, где заједнички улажу па деле производ који ce добија са тог земљишта, итд. ■ — онда ce може рећи да ова извесна ограничења, извесна усмеравања и такви законски оквири стварају сада од земљишне својине једну посебну категорију y нашем праву. Она ce не би могла сврстати y класичне облике приватне својине, мислим y погледу друштвеног критерија, јер она je донекле изгубила ту функцију класичне лриватне својине. Земљишна својина код нас више не може бити средство експлоатације туђег рада, мислим y принципу, наравно, док y појединим случајевима она то још увећ може, али y принципу то je већ једна радна својина, својина која служи за подмирење личних потреба индивидуалног газдинства и која само са извесним вишковима иступа y размени, размењује своје производе на социјалистичком тржишту које je опет посебно регулисано. У том смислу сматрам да je она изгубила основни карактер и функцију приватне својине и да ce y ствари приближила личној својини. Можемо говорити и о својини индивидуалних пољопрршредника као о једном виду личне својине који je посебан и карактеристичан за наш садашњи привредни и друштвени развитак. Наравно, та својина не би могла да буде потпуно идентична са обликом личне својине над предметпма личне потрошње, али ипак y крајњој линији она je много ближа личној својинн над предметима потрошње, него грађанској односно приватној својнни y условима капитализма која има ону познату основну функцију да ce помоћу ње остварује експлоатација туђег рада. Међутим, иако ce овако друштвена функција те својине стварно приближава личној својини, иако je она, можемо рећи, један од облика личне својине, ипак правна средства и правна техника остају такорећи донекле непромењени. Мислим, сви они начини за стицање те својине, они класични начини су могући. Исто тако средства за заштиту те својине такође су класична, a то важи и за друштвену својину. У оквиру закона она има и одређени садржај. По свом садржају начелно има исте оне елементе које има и приватна својина, тј.