Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

УСМЕНЕ КЛАУЗУЛЕ УЗ ГОIСМЕНЕ УГОВОРЕ

101

ПРАВНА ДЕЈСТВА УСМЕНИХ КЛАУЗУЛА КОД УГОВОРА ЗАКЉУЧЕНИХ У ПИСМЕНОЈ ФОРМИ

1. Приликом закльучегьа уговора у писменој форми странке често не уносе у писмено све елементе уговора о којима су постигле сагласност. Некада странке усменим изјавама воља мењају или укидају клаузуле које су писмено стипулисане. Ни je редак случај да странке свесно у писмено уносе и оно пгш не одговара гвиховој правој вољи у погледу одређених елемената уговора. У свим тим случајевима поставља се исто нравно питање: важност усмених споразума код писмено закл>учених уговора. 2. По једном схватагьу свака клаузула уговора, без обзира да ли je битна или не, мора бити унесена у писмено. То важи како за случај када je форма одређена законом тако и за случај када je она предвиђена вољом странака, па чак и онда када je предвиђена само као прост доказ о постојању уговора. Усмене одредбе учшьене истовремено са закључењем уговора не би, дакле, производиле никаква правка дејства. По том схватању писмена неправа сматра се фотографијом потпуне сагласности странака. Ово схватање било je усвојено у § 887 неновелираног АГЗ. По тој одредби „Ако je о каквом уговору начињена неправа, онда се неће имати никаква обзира на оно што се тврди да je у исто време тобож уговорено, али се с неправом не слаже, или нове додатке садржи“. Овим текстом била je у ствари поставлена законска претпоставка да су странке постигле сагласност само о оним елементима уговора који су били унесени у писмену исправу (1). Међутим, и поред чврстог става постављеног у § 887 АГЗ, ипак се у неким случајевима могло доказивати и оно што није ушло у писмени уговор. Тако je било могуће доказивати да je писмено изражена воља симулована или да je она била дата у заблуди, под претњом или принуд ом. Суд je у таквим случајевима водио рачуна о стварној вољи, иако она није била обухваћена писменом формом (2). У одређеним случајевима било je, дакле, могуће и доказивавье чжњеница супротно установљеној претпоставци, Одредба § 887 АГЗ била je укинута 111 новелом од 1916 „јер се гьоме евентуално тешко оштећује поштени промет“ (3). У енглеском праву, при постојању писменог уговора у принципу се не допушта усмено доказивање чињеница противречних писменом уговору. Међутим, тај принцип има бројне и значајне изузетке (4). У нашим Општим узансама за промет робе од 1954 о питању важења одредаба које нису унете у уговор одређеног облика у чл. 10 усвојен je став сличан ономе који je изражен у ранијем тексту § 887 АГЗ. По њему, када су се странке сагласиле да ће уговор имати одређени облик, не обавезује их оно што није унето у уговор састављен у том облику. Али, ако странке нису пуноважност уговора условиле испуњењем тог облика, обавезује их

(1) В. Рушнов-Посиловић: Тумач обћему АГЗ, књ. П, Загреб, с. 302. (2) В. у том смислу судску праксу цитирану код Рушнов-Посиловића: н. д.. с. 302

(3) Рушнов-Посиловић : н. д., с. 303. У том смислу и Стеван Јакшић: Облигационо право, општи део, Ш допуњено и прерађено издање, Сарајево, 1960, с. 139, и Михаило Вуковић: Обвезно право (опћи део), Загреб, 1953, с. 18. (4) В. Р. О. Халфина: Договор в английском гражданском праве, Москва, 1959, с. 285.