Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

AHA ЭШ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

102

оно што су уговорило, а што ни je унето у тај уговор, уколико ни je с н>им у супротности. Опште узансе, које се одликују.решењима која су на линији новијих закона и тековина савремене правне науке, одстуниле су, мислимо, у овом питању од тих својих одлика. Став Општих узанси у многоме се приближава старијем схватању израженом у § 887 АГЗ које je углавном напуштено (5). Поред законодавстава, и у теорији je од неких аутора браньено становиште да сви елементи уговора, како битни тако и споредни, морају бити обухваћени предвиђеном формом. Тако се сматра да у случају предвиђене форме „пропис о форми важи за правни посао као целину, тј. са свима споредним тачкама које се правнога посла тичу а не само за гьегове битне саставне делове. Према томе, и споредне тачке морају бити изјавл>ене у прохтасаној форми, иначе остају без дејства. И кад je форма правним послом прописана, важи, у сумзьи, правило да je форма потребна за све тачке правнога посла. Последица je тога да су споредне неформално углавльене тачке ништавне, а услед тога може цео правни посао бити ништав, тј. у случају ако се из околности може утврдити да странке не 6и правни посао без тих споредних тачака ни предузимале. Али воља странака може бити и таква да и ове споредне неформално утлављене тачке буду пуноважне, што се према околностима мора утврдити“ (6). Супротно оваквом схватању, у нашој судској пракси заузето je становиште да се писменом формом морају обухватити само битни елементи уговора. Остали елементи уговора могу производити правна дејства иако нису унесени у писмену исправу. Тако Врховни суд HP Србије у образложењу једне; своје пресуде закључује: „По нахођењу Врховног суда све битне одредбе уговора о куповини и продаји земљишта и зграда морају бити писмене. V битне одредбе спада споразум странака о предмету купопродаје и цени. Међутим, у ове битне одредбе треба убројати и све оне које су међу странкама биле спорне и око којих je после нагађања дошло до споразума. Према томе, рокови исплате појединих рата су баш предмет нагађања међу странкама, па би за њих биле од највеће важности писмене одредбе уговора“ (7).

(5) Има аутора који у чл. 10 Општих узанси виде новије схватање теорије о овом питању. Тако Богдан Лоза: Питање вал,аности усмених утаначења која су у супротности са садржином писмено састављеног уговора о преносу земљишта и зграда, „Народна управа“, бр. 4—5, 1959, с. 217. О овом питагьу в. и Владимир Капор: Уговор о куповини и продажи робе према Општим узансама за промет робом, П проширено издање Београд, 1957, с. 22; Драгутин Кнежевић.: О значају прописом или уговором предвиђеног облика уговора, „Економика предузећа“, бр. 4, 1956, С. 241; Капор-Антошгјевић; Привредно право послови робног промета, Београд, 1961, с. 40.

(6) Драгољуб Аранђеловић: О формалним изјавама воље, Београд, 1911, с. 60 и сл.

(7) Из образложец>а пресуде Врховног суда HP Србије, Гж 2762/58 (из архиве овога суда). Да предмет и цена као битни елементи уговора о купопродаји морају бити унесени у писмено када je реч о отуђењу земљишта и зграда показују и следеће судске одлуке: решење Врховног суда HP Хрватске. Гж 148/56 (из архиве овога суда): решенье Савезног врховног суда, Рев. 307/60, Збирка судских одлука, књ. V, св. П, бр. 160; пресуда Врховног суда HP Србије, Гж 416/59 (из архиве овога суда); решенье Врховног суда HP Хрватске, Рев. 468/60_ „Наша законитост“, бр. 9 —lo, 1960, с г 67; решение Врховног суда HP Србије, Гж 3992/56 (из архиве овога суда); пресуда Врховног суда HP Србије, Гж 698/58, Збирка судских одлука, кн>. Ш, св. П, бр* 265.