Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

УСМЕНЕ КЛАУЗУЛЕ УЗ ПИСМЕНЕ УГОВОРЕ

103

Изгледа да се став наше судске праксе о уношењу само битних елемената уговора у писмено може успешно бранити. Захтев законодавца да се код формалних уговора сви елементи обухвате предвиђеном формой није се могао нигде потпуно и доследно спровести. Он je или трпео бројне изузетке или био укидан. Стриктнр спровођење тога захтева не спречава већ управо повећава mala fidei код уговорних страна. Када je форма законом одређена, битни елементи уговора у принципу треба да буду обухваћени предвиђеном формой. То je минимум који странке треба да унесу у писмено ако je реч о писменој форми. Тешко je рећи да остали елементи који нису унесени у писмено ipso facto не важе. Не види се разлог зашто не би и они производили нравна дејства ако нису у супротности са сврхом форме када и сама форма постоји управо због сврхе коју остварује код једног уговора. Ако je реч о уговорено] форми, онда усмени споразуми странака производе правка дејства и допуњују садржину писмена, , 3. Када странке после закључења формалног уговора споразумно мењају или допуњују његове елементе, поставлю се питање да ли je и за доцније модификације уговора потребно испуњење оне форме која je предвиђена за његово закључење. У неким случајевима закон изричито захтева да се све модификације уговора имају извршити у форми која je предвиђена за закључење тога уговора. Такво становиште усвојено je, на пример, у чл. 130 Закона о станбеним односима од 22 априла 1959; чл. 35 Закона о пословним зградама и просторијама од 22 априла 1959; чл. 35 Закона о својини на деловима зграда од 22 априла 1959; чл. 34 Основног закона о стипендијама од 13 јула 1955. Швајцарски закон о облигацијама у чл. 12 предвиђа; „Ако je за неки уговор форма прописана законом, тај пропис важи и за сваку измену уговора, изузев допуњавања узгредних одредби, које не сто je у противречности са исправом“. У том смислу су и Грчки грађански законик (чл. 164) и Шпански грађански законик (чл. 1219). Опште узансе за промет робе у чл. 8, ст. 2, предвиђају да за промене .уговора који je по споразуму странака саставоъен у одређеној форми, није потребна одговарајућа форма, осим ако то није било посебно уговорено. Судска пракса није јединствена у решавању овога питакьа. По пракси која изгледа да преовлађује, за измене и допуне формалног уговора захтева се такође испуњење одговарајуће форме. Ево неких ставова изражених у судској пракси у том смислу; „Садржај писменог уговора о купопродаји земљишта и зграда не може се мијењати усменим споразумом, jep je такова промјена могућа такођер у писменој форми у смислу чл. 9 Закона о промету земљишта и зграда“ (8). „У односу на рокове исплате купопродајне цене могу да важе само писмене одредбе уговора, а уколико су странке желеле да измене тај део уговора који говори о роковима, то су могле само писмено да учине“ (9).

(8) Из образложЈеша гтресуде Врховног суда HP БиХ, Гж 1001/58 (из архиве овога суда).

(9) Из образложења решења Врховног суда HP Србије, Гж 2f782/58 (из архиве овога суда).