Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ОБАВЕЗНА ОСИТУРАЊА У ВАЗДУШНОМ САОБРАЋАЈУ

57

осигурање робе а друти пут као осигурање одговорности возара, и да то нема свог практичног оправданна. Такве примедбе долазе до нарочитог изражаја у оним случајевима када се осигурање робе и осигурање одговорности спроводи код истог осигуратеља тако да се добија површан утисак да се за исти ризик наплаћују две премије (8). Ове примедбе, које се чине не само у нашој земљи него каткада и у иностранству, нису оправдане, бар не у систему осигурагьа који се данас спроводи. Не улазећи детаљније у анализу разлике између осигурања робе и осигурања одговорности за штету на роби, довољно je за сврхе овог чланка ако се укаже да се циљ и техника осигураша робе против транспортних ризика потпуно разликују од цшьа и технике осигурагьа одговорности за штете на роби. При осигурагьу робе иде се за што потпунијим покрићем власника робе, при чему се задржава регресно право према возару из превентивних разлога. Напротив, при осигурагьу одговорности тежи се за обезбеђењем возара у случају великих штета за коде je он одговоран a које могу да доведу у питање његово нормаяно пословање, с тим да се путем франшизе и разних искљ учена из осигурана настоји сачувати гьегов интерес за избегавагье евентуалних штета. Обе врсте осигурања имају, дакле, свој значај и корисну функцију у нашем привредном систему. Обо двојство у осигурагьу узима се у обзир и приликом одређиваша премије осигурања. С обзиром на то да се код осигурања робе многе штете регресирају од возара, резултати тог осигурања су са тог разлога знатно повољнији, што омогућује и одређивагве нижих премијских стопа. Према томе, не би била тачна тврдња да се премије за исти ризик два пута наплаћују, јер у ствари тек збир премија за осигурање робе и за осигурање одговорности возара за штете на роби представља пуну премију за све ризике којима je роба за време транспорта изложена. 3. Обавезно осигурагье путника предвиђено je УВП на исти начин на који и обавезно осигурагье робе. У чл. 35 стоји да путниди морају бити осигурани за све време лета с тим да власник ваздухоплова одговара за штету која би настала уколико ово осигурагье не постоји. Неизвршење обавезе осигурагьа путника сматра се прекршајем за који се може казнити власник ваздухоплова. Поред тога, као што смо већ раније видели, у НОР (под 11, т. 12) предвиђа да су привредне организације дужне осигурати и своју одговорност због држагьа и поседовагьа ваздухопловног средства. А тако дефинисана одтоворност обухватала je по нашој пракси и одговорност према путницима. Обе ове одредбе су врло штуре јер садрже само основни принцип обавезности осигурања путника, односно одговорности возара према путницима, без икаквих других појединости. Прво питање ко je се у вези с тим осигурањем поставл>а je следеће; на који износ треба да буду осигурани пзгтници односно одговорност ваздухопловног возара да би се удовольиле одредбе о обавезном осигурању. Како ово питање није ближе регулисано

(8) У том смислу в. пресуду Вишег привредног суда HP Хрватске од 10. V. 1961 цитирану у публикацией Јадранског института Југославенске академије знаности и умјетности у Загребу (Улоредно поморско право и поморска купопродаја, бр. 10, с. 52 и 53).