Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

538

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

имовина, чије управљање и располагање уређује чл. 16. Устав, закона. Републички Зак. о заштити вода („Урадни лист ЛРС“ бр. 40/57) у чл. 5 не узима да би био оштећен општи интерес због промене количине, или просторне или часовне расподеле воде, ако се постављају електричне или друге инсталације преко корита непловних и нестварних површинских водотока, о чему се стара Управа за водопривреду ЛРС“. На овом пресуда стаје тако да би се само закључивањем могло рећи да иако Je водна снага општенародна имовина, ипак постоје могућности њеног коришћења од стране појединаца у складу са републичким Зак. о заштити воде. И Врх. суд СловениЈе одбиЈа жалбу туженога узимајући као разлог то што je повредио концесију добијену од банске управе отуђењем евог права без одобрења надлежног органа па цитира и правка правила предратног Зак. о искоришћавању водних снага ко ja предвиђају ово ограничена преноса. Репуб. врх. суд уз то се бави и питањем промета водне снаге. Дати разлози, међутим, нису јасни: „Првостепени суд правилно установљава да су по одредбама Савез. устава све воде и извори природне снаге општенародна имовина. Предмет уговора о замени овде je водна снага, која je повучена из промета, која je изван промета. Туженик je овим уговором уступио нешто што није било његово, Позивање у разлозима првостепене пресуде на чл. 4 и 5 репуб. Зак. о заштити вода који важи од 1. ХП 1957 [сада, од 1. I 1961 даље, важи Зак. објављен у „Урадном листу ЛРС“, бр. 39—230/1960] не долази у обзир већ и због тога што се у поменутом уговору о замени ради о знача] но ј воденој снази, која je укњижена у водној књизи, која je по тврђењу тужилачке стране и по спису приложеном уговору била потребна за постројење нове хидроцентрале капацитета приближно 180 КС (то свакако представља промену односа у већој мери) и пошто jy je баш због тога тужени уступио побијаним уговором о замени. Већ те чигьенице указују на т ° да je предметним регулисањем употребе водне снаге између туженика и тужилачке стране оштећен општи интерес и да се на конкретни случај Не би могли применити касније издати прописи републ. Зак. о заштити вода“. И овде суд не говори више о овом аргументу па остаје да се закльучи да и другостепени суд стоји правно на истом становишту као и суд првог степена, али да другачије одењује чињенично статье коришћења воде у конкретном случају. - Са овим разлозима у свему се сагласио Сав. врх. суд у ревизионој пресуди Рев 693/62 од 16 јуна 1962. * Очигледно пракса није јединствена. Ни по методу којим прилази питању коришћења воденог тока а ни по томе како матери] алноправно рещава ствар. Без обзира на разлику у осталим елементима, у сва три горња спора заједничко je то да грађани насупрот радио] организации истину своје право на коришћење снаге протека воде као право које je постојало