Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

СУДСКА ПРАКСА

539

и које je од стране радне организације одузето. У тражењу једнообразног решења за све случајеве у којима je реч о измени станьа којим грађанп корнете водени ток за своје индивидуалне потребе, мислимо да пре свега треба поћи од тога да се затечено стање не може узети као стање које право не признаје и где корнснику у принципу не признаје никакву заштиту. Чињеница што je вода природно богатство и као таква у друштвеној својини (чл. 8 Устава СФРЈ) нема такав значај да се грађанин правно не може да користи водним током. По Основном начелу Ш Устава СФРЈ средства за производњу у друштвеној својини служе задовољењу личних (подвукао М. Ј.) и заједничких потреба и интереса радних људи. Друштвеном својином на станбеним објектима користи се велики број грађана за личне потребе. Водом као друштвеном својином користи се за потребе свог обрадивог земљишта велики број земљорадника, који по наведеном Основном начелу П1 „имају право и обавезу да искоришћавају то земљиште ради унапређења пољопривредне производив у сопственом интересу [подвукао М. J] и интересу друштвене заједнице“. С обзиром на овакав став Оснозног закона наше земље не би се могло одрећи право земљораднику да тражи накнаду штете због тога што je радна организација за своје потребе одвела воду коју je он дотле користио као средство за производњу и без које његово земљиште престаје да буде пољопривредно. Због чега онда да радна организација може да ускрати грађанину без икакве накнаде водени ток који он користи годинами за покретање неког свог средства за производњу, у која спадају и воденице. Пресуда Врх. суда Црне Горе (а уз њу и пресуда Сав. врх. суда) аподиктички решава ствар: вода реке je друштвена својина друштвеном својином управља друштвена заједница када то своје право врши не одговара за штету. Такви разлози одричу овде у принципу грађанину заштиту. Због тога се та пресуда у даљем разматрању не узима у обзир за тражење решења о коме je овде реч. Мора се, найме, поћи од тога да се друштвеном својином може да користи и појединац за своје личне потребе. Треба испитати само да ли je у нашем правном систему то коришћење друштвене својине од стране појединаца увек регулисано. У станбеној области, на пример, тај однос коришћења детаљно je регулисан. У области коришћења водних снага нема прописа који се непосредно баве правом коришћења воде од стране грађана. У републичким прописима (види, на пример, Уредбу о осниваньу и организации Гл. управе вода при Минист. пољопривреде HP Србије „Служб, гласник Србије“, 32/47) има помена о старању републичких органа управе и дозволама за коришћење водних снага али самих матери јалноправних регула нема нити се ту налазе прописи о накнади штете. Предратно законодавство регулисало je Зак. о искоришћавању водних снага од 1931 подизање постројења за искоришћавање водних снага и надзор над свим водама. Коришћење се у