Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

550

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

недозвољене трговине не би постојало већ само околност за тежу квалификацију дела односно за строжије кажњавање учиниоца, па се у односу на такву околност мора да примени чл. 22, ст. 3, КЗ. Исто тако, уколико je у конкретном случају реч о саизвршиоцима, схватање изнето у наведеној пресуди такође не би могло да се прихвати. Опште je прихваћено схватање у теорији кривичног права да саизвршиоци одговарају за исто крив, дело схваћено у природном смислу али да то дело не мора у односу на све саизвршиоце да буде исто квалификовано уколико код појединих од њих постоје околности које утичу на друкчију квалификацију. Ово je сасвим аналогно ситуацији из чл. 22, ст. 3, КЗ, а има се прихватити још и утолико пре што саизвршиоци, иако je у питању исто крив, дело, одговарају за исто сваки као за своје крив, дело, што могућност различите квалификације чини још оправданијом него код саучесништва које je акцесорне природе. Наводи о образложењу наведене пресуде да се извршиоцем односно саивршиоцем у овом крив, делу има да сматра не само онај у чије име и за чији рачун се роба набавља или препродаје већ и онај који то чини за другога су потпуно тачни али се из овога не може да извуче закључак да за тежи облик крив, дела, за чије постојање je потребно да je учинилац постигао знатну имовинску корист, одгозара и онај учинилац односно саизвршилац који такву имовинску корист није постигао. Крив. Зак. у чл. 226, ст. 4, изричито тражи да je „учинилац [...] постигао знатну имовинску корист“, значи онај на кога се одредба тога става у конкретном случају има да примени а не неко други. Супротно схватагье могло би да се прихвати само онда када би у закону била предвиђена тежа квалификација „ако je крив, делом прибављена знатна имовинска корист“, што би указивало да ову околност не треба везивати за личност конкретног учиниоца на кога се пропис примењује већ да тежа квалификација постоји й ако je неко други ту имовинску корист прибавио (слично као што je, на пример, код кривичног дела тешке крађе из чл. 250, ст. 2, КЗ). Све ово утолико пре што Крив. зак. у случајевима крив, дела где се имовинска корист не везује за личност учиниоца употребльава израз „себи или другоме прибави имовинску корист“ или неку другу формулацију из које такав закључак јасно произилази. С обзиром на изложено у конкретном случају крив, дело недозвољене трговине из чл. 226 Крив. зак. може да се квалификује и учинилац казни по ст. 4 истога члана само ако je тај учинилац (извршилац, саизвршилац или саучесник) прибавио знатну имовинску корист, док се на остале саизвршиоце или саучеснике који нису прибавили такву имовинску корист, овај пропис не може да примени, сем ако не стоји нека друга од околности које су такође у овом пропису алтернативно предвиђене као оСнови за тежу квалификацију крив, дела односно за строжије кажњавање учиниоца, тако да се дело може да квалификује само по чл. 226, ст. 1, 2 или 3, КЗ у зависности од природе остварених обележја крив. дела.

Др.

Мирослав Ђ. Ђорђевић