Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ОПШТИ АКТИ УПРАВЕ

311

je такође тешко сасвим прецизно разликовати ове три врсте аката. Несумњиво je, међутим, да њихова важност опада по реду којим су наведени. Тако je најважнији такав акт уредба, a најмаше важан упутство. Ова важност се мери важношћу норми које су у овим актима садржине. Уредба обухвата најважније норме, онакве какве се могу наћи и у законима, док упутство обухвата пре свега норме техничког характера. Тиме хоћемо да кажемо да се уредбама решавају питања права и дужности субјекта и сл., док се упутством издају норме које само објашњавају како технички треба применити друге, важније норме, садржане у важнијим актима, а њима се не регулишу на нов начин права и обавезе субјеката нити друга иоле важнија питагьа. Стога je упутство по правилу интерног карактера: обавезује само органе управе а не и друге субјекте. Што се тиче одлука, оне би биле негде на средини између уредбе и упутства. Оне су ниже од уредбе, па je зато и не могу мевьати. С обзиром на овакву важност, задржаћемо се само на питању уредби Савезног извршног већа. У погледу уредбодавне надлежности Савезног извршног већа опажа се јасна жеља уставотворца да je што више сузи и постави у што строже границе. Ово je последица придржаваља основног начета скупштинске владавине и социјалистичке демократије. У социјалистичкој демократии, која треба да значи што потпуније самоуправљање народа, одн. друштва, сасвим je разумљиво да опште акте треба да доноси или народ, одн. заинтересована ужа заједница, непосредно (непосредна демократија) или, уколико, то није случај, онда представнички органи. И маколико Сар.езно извршно веће било само један одбор Скупштшlе, овој потпуно потчињен, ипак уставотворад хоће да што више ограничи његову уредбодавну надлежност, што се само може поздравити. Наравно да у томе уставотворац ни je могао отићи тако далеко да потпуно одузме такву надлежност овом органу. То je практично немогуће. Али можемо истаћи с кесумльивим правом да je југословенски уставотворад у томе отишао до најдаље могуће границе и да je свакако тешко наћи неки други правки систем у свету који je тако ограничио моћ уредбодавца. До душе, пада у очи да уставотворад ни je нигде систематски оделио предмете који подлежу искључиво ваковском регулисању од оних који могу бити предмет уредбодавног регулисања. Он je то учинио на несистематски начин прописујући за поједина питања да могу бити регулисана само законом (на пример, у чл. 8 Устава прописано je да се појединим средствима за производкьу и другим стварима у друштвеној својини и друга права на та средства и ствари одређује законом“, у чл. ГЗ одређено je да се „законом могу прописивати услови за спајање радних организација, као и за осамостаљивање или издвајање њихових појединих делова“; чл. 16 je предвиђено да се „савезним законом утврђују услови размене с иностранством“, итд.), док нигде није прописано која се конкретна питања могу регулисати уредбом. Али, ако нема таквог разграничена, постоји једно друго, које je далеко важније и које у ствари чини непотребним сво ограничена. Наиме, као што се види из односне одредбе коју смо навели, Устав не допушта никакву самосталну уредбодавну надлежност, сходно којој би Савезно извршно веће могло самостално, без претходног