Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

312

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

законског регулисања, регулисати неки предмет, као што je то случај с неким другим уставима. Стога се и показује непотребыим предметно разграничење области закона и уредбе. Уредба се може донети само ради извршења закона и других општих аката Скупштине. Уредба je, дакле, само допунски акт уз закон или други општи акт Скупштине то није никакав самостални акт, који из основа и потпуно регулише неко питање. Но, постоји и друго исто тако важно ограничење уредбодавца. Наиме, ни овакве допунске уредбе он не може издавати сходно свом нахођењу. Напротив, и њих он може доносити само ако je на то изрично овлашћен дотичним законом или другим општим актом уз који, одн. за чије извршавање и доноси уредбу. Према томе, уредбодавац je двоструко везан: он нити може доносити самосталну уредбу нити може одредити да ли je треба донети или не. У вези с другим ограничением може се замиспити и једно треће ограничена, које je природно претпоставити y већини случајева, иако оно није изрично споменуто у Уставу. Наиме, вероватно je да he у већини случајева законодавад одредити и основни правац у коме уредба има да буде донета, као и основна питаша која се њом имају решити, тако да у највећем броју случајева уредбодавац ни у иначе скученим оквирима датим Уставом неће бити потпуно Слободан. Разумљиво je да оваква уредба, везана за закон који извршује, важи само док важи и тај закон. Треба особито истаћи да нови Устав представља крајњу тачку једног разно ja сужавања уредбодавне надлежности који се тиме доводи до свог најдемократскијег стушьа (jep je укидање сваке уредбодавне надлежности, као што смо видели, практично немогуће). Наиме, у првом Уставу Југославије од 1946 било je предвиђено не само широко право владе да доноси уредбе по свом сопственом нахођењу, без посебног изричног овлашћења закона, а на основу самог Устава, него je чланом 78 било предвиђено и гьено право доношења тзв. уредаба „по законском овлашћењу“, што je у пракси схваћено као уредба са законском снагом. Ово je право било ближе регулисано посебним законима, који су га ограничили углавном на облает привреде. Такво право je било релативно широко коришћено, што je сасвим разумљиво с обзиром на тешке привредне проблеме које je требало хитно решавати, и на то да се тек било изишло из рата и револуције. Но, са стабилизовањем привреде пракса доношена уредаба са зоконским овлашћењем све je више сужавана. Наравно да су све те уредбе морале бити подношене Скупштини на ратификацију на њеном првом наредном заседању. Уставни закон од 1953 сузио je уредбодавну моћ иадлежност Савезног извршног већа, које je заменило владу. Уместо овлашћења на доношење уредаба „на основу законских овлашћења“, које je било основ за уредбе са законском снагом, чл. 81 овог закона овлашћује Савезно извршно веће само на доношење уредаба „за извршење закона“. Додуше, оно ове уредбе може доносити и без посебног конкретног изричног законског овлашћења, на основу самог Устава. Међутим, по Уставном закону не могу се доносити уредбе са законском снагом. Изузетак представља једино уредба са законском снагом за случај изванредног стања за време приправног, мо-