Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

326

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

појављују з аист a као последња брана права. Осим тога, приликом оваквих и сличних разматраньа и оцена треба исто тако вазда имати на уму и познату, мада место недовольно истакнуту и признату чињеницу да истраживање и изрицање истине и правде односно суђење представља стварно један веома сложени и фини процес своје врсте који ce càCTojn из низа целисходних правних радн>и, установа и мера, чија je брижљива и строга примена, и то баш на законом прописани начин неопходна за правилно и успешно решење постављеног питања и остварење одређенога правосудног задатка и циља. Тиме су, пак, такође стварно одређени и условљени и сам облик и садржина, значи квалитет појединих судских одлука. Ту управо највише долази практично до изражаја и она позната изрека о праву као наупи й уметности или, вештини доброга и правичнога (ius est ars boni et aequi), иако то све лаицима, тј. онима који не познају довољно саму унутрашњу суштину или биће права, као и н.егову друштвену намену и фушшију, може често изгледати и као једна непотребна и сувишна нравна или „правничка“ форма. То су све протагонисти и творци ове француске процесне реформе несумньиво имали у виду. Зато je и отклањање поменутих и сличних недостатака и појава процесуално-техничке и друге природе и стварање услова за правилну и успешну примену грађ. проц. права уошпте, био први и стварни разлог и циљ њенога спровођења. У вези пак са тим, могли бисмо на крају заједно са проф. Солисом констатовати да свака реформа, ма колико иначе сама по ееби била добродошла, целисходна и корисна, може дати жељене резултате и користити само под условом да буде правилно схваћена и одлучно и својски прихваћена од оних који су и по својој Службеној дужности позвани да je практично примењују и оживотвОре. Тиче се, пре свега, судова као првих, најважнијих и најодговорнијих носилаца или мајстора судства и правосуђа. Због тога се у Француској, нарочито у вези са реформой, озбиљно постављало и поставља питање обнове и јачање судских кадрова. Примећено je, међутим, да се број кандидата који ce пријавл>ују на пријемни испит француске магистратуре све више смањује тако да се почело говорити и о истинској кризи регрутовања за магистратуру. Објављени пак статистички подаци из 1958 показују да je укупни број кандидата за француску магистратуру у току претходних шест година стварно смањен скоро на половину; да се, осим тога, број мушких кандидата приметно смањује и скоро губи, а да je број жена —кандидата прилично постојан и сада већ превазилази број мушкараца. (Број жена примљених у судијске редове у току 1958 скоро je једнак броју мушкараца, те се данас у Француској говори и о -T3B. феминизацији магистратуре). Уогапте je запажеио да се омладина у Француској мало интересује за судску каријеру, те да се и на правним факултетима више мисли на адвокатуру, на разне међународне установе, на академску каријеру, агрегацију, а нарочито па привредне организације и трговинске послове и сл. С друге стране објективно се и то са разлогом истине да судијски позив данас нарочито захтева све ширу научну и стрзшну компентенцију. Зато ее тражи реформа