Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

16

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

мише. Само револуционарна, критична мисао која се без оетатака посветила тражењу истина испод наслага заблуда и предрасуда могла je да револуционише науку о друштву, да обогати наше сазнэгье револуционарним активизмом и радикалном хуманистичком оријентацијом. Већ у Тезами о Фојербаху и у тзв. раним радовима Маркс je израдио општефилозофске, хуманистичке претпоставке новог схватања суштине друштвеног човека и човековог друштва, структуре друштва и вьегових законитих тенденција историјског развитка. Тако прва теза о Фојербаху формулише ову идеју: „Главки недостатак свег досадагшьег материализма [...] јесте то што се предмет, стварност, чулност узима само у облику објекта, или у облику контемплације, а не као људска чулна делатност, пракса, не субјективно [...] Зато он не разуме значај „револуционарне“, практично-критичне делатности“. Трећа теза: „Материјалистичко учење да су људи произвол околности и васпитања, да су према томе измењени људи производ других околности и промењеног васпитања, заборавља да да баш људи мешају околности [...] Једанаеста теза: „Филозофи су свет само различито тумачили, а ради се о томе да се он измени“. Човек je по Марксовом схватању део природе, њен најсложенији и најразвијенији производ. Али у исти мах он je и потпуно својеврсно, квалитативно различит део. Он није посебно биће које само посматра, одражава спољни свет већ и биће које га својом делатношћу преображава. Тако и природа постаје његово дело и гьегова стварност; она није потпуно спољна, независна од човека. Остварује се дијалектичко јединство објеката (спољнег света) и субјекта који га својом активношћу преображава - јединство које je дато y производној делатности Ту, у свету природе стојимо ми људи који деламо, мислимо и тиме чинимо да колико год били производ природе, толико и она постаје наш, људски преображени свет. Ту чињеницу нису разумеле натуралистичке природњачке, социолошке теорије које су објашњење социјалног ставили ван друштва и човека. Теорије које су запажеле само утицај природних, биолошких фактора, а игнорисале чињеницу да исто толико човек делује на природу и мења je. Човек je дакле активно стваралачко биће. Он се од природе разликује не овом или оном особеношћу већ целокупним начином своје људске егзистенције, својом особеном, генеричком, људском суштином. Суштина човековог друштвеног бића, тајна његовог издвајања из света природе лежи у стваралачкој, сврсисходној и слободној друштвеној производној делатности друштвеној пракси којом преображава природу и у исти мах мења и себе и формира своје друштвено биће. Чак и биолошки и психички живот почигье да еволуира под притиском социјалних сила. Чула друштвеног човека су друкчија од чула недруштвеног, л>удско око нема само способност за перцепцију већ и за естетско уживање. Нагонска делатност се претвара у сврсисходну, стваралачку која ствара оруђа за производњу те човекове вештачке, продужене органе који силно повећавају његову власт над природой и оспособл.авају га да универзално производи, да репродукује читаву природу и ствара и оно што у њој не постоји. Не увиђа-