Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ДИСКУ СИЈА

НОРМА И ДРУШТВЕНА СТВАРНОСТ

Осврти на „Маргиналије“ друга Врачара

Друг Врачар у „Маргиналијама уз расправу Норма и друштвена стварност“ коју сам био објавио у Гледигитима (бр. 9—-10/1963 и 1/1964) дао je извесне похвале и извесне замерке на рачун те студије. Похвале су по правилу угодне аутору, нарочито ако долазе од његовог бившег ученика; Што се тиче замерки, оне су у овом напису друга Врачара корисне, прво, зато што су дале могујшост другу Врачару да изнесе свој став о питањима која сам у студији био додирнуо, а друго, што се пружа и мени могућност да у овом свом као и у евентуалним будућим својим напиоима изнесем још неке аргументе у прилог својих тврдњи. У ствари, оправданост мога одговора je у овој другој околности јер прва околност што je друг Врачар узео моју студију као повод да он изнесе своја мишљења о неким питањима даје могућност читаоцу да упоређује ова мишљења и да заузме свој став. Ипак he у том погледу бити корисно за савесног читаоца да и ja користим ову прилику и да неке моменте из моје студије још мало објасним. Ово he бити корисно тим пре што стоји примедба друга Врачара да сам у студији обухватио и покушао повезати у једну целину теме заиста разнородне по ширини и по дубини, да постоји „широк дијапазон -расправе“ при чему неке ствари нису могле бити довольно објашњене у детаљима. Но пре него што пређем на конкретна излагавьа морам да се оградим од једне опште примедбе друга Врачара. Он, до душе на веома учтив начин, доводи у сумњу моју квалификацију као цивилисте да се ухватим у коштац са темама које прелазе „на подручје филозофије, социологије, економије, потиликологије, антропо логије, теорије државе и права, итд.“, јер се иначе излажем „ризику“ разговора са специјалистима за та подручја (стр. 101). Ова примедба друга Врачара, чини ми се, заиста je неоснована. Постоји погрешно мишљење да je, на пример, економија, социологика, друштвена филозофија и слична подручја друштвених наука некако ближа публицистима него цивилистима. При томе се заборавља да ако иједна друштвена дисциплина проучава „анатомију“ и „физиологију“ друштва (да се изразим појмовима позајмљеним од медицине), то je управо имовинско право. Иако имовинско право изучава само нормативну страну свакодневних односа друштва у којем постоје произвођачи и имаоци робе, његова правила су више него двохиљадутодишње искуство живота тога друштва, и то оног живота који je заиста објективно дат. Но греше они који мисле да je због тога поглед цивилисте узак, усредсређен на ситнице.