Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ДИСКУСИ JA

299

и „объективно и субъективно сматрати као друщтвена стварност“ (II део, с. 77 —78), да сам ja своју горњу дефкницију друштвене стварности у свом раду и за потребе свога рада дао условно. Истицао сам и у својим ранијим радовима (на пр. управо у Дискусији о појму права, Анали, бр. 3—4/1963, као и у чланку Грађанскоправна норма Критика Келзеновог схватања норме са гледишта грађанског права, Архив, бр. 1/1958) да je и норма друштвена реалност, иако субъективна реалност. Но има једна грешка у наведеној дефиницији „друштвене стварности“ коју друг Врачар предлаже. Та грешка се састоји у томе што он појам друштвене стварности хоће да објашњава појмом „друштвеног односа“. При томе добијамо један circulus vitiosus jep ни у једном ни у другом ставу није јасно шта je „друштвено“. Тиме долазимо на основно питагье дискусије: шта je то „друштвено“. По мени то je управо норма, а по њему то je свест. Он каже: „Та стварност се битно карактерише присуством свести“ (стр. 103). „Може се рећи да je свет природе тамо где нема никаквог присуства свести [...]“ (стр. 104), итд. Не поричем значај свести при квалификацији друштвених појава. Чак тврдим у свом раду да се „норма остварује кроз свест [... ] она и обликује и проширује људску свест“, и да норма, да би могла да постоји, захтева одређену моћ апстраховања у људској свести и људској интелигенцији (I део, стр. 19). Ипак, свест није характеристична ни за човека ни за друштво, нити je тачно да се само друштвена стварност карактерише присуством свести. Свест (на пр. о опасности, о потреби лукавства да се дође до плена, итд.) постоји и код животшьа. Свест није највиши облик У кретању материје као што каже друг Врачар (стр. 103) jep je свест уопште одлика живе материје, она je само виша фаза осећајности (одражаваша међусобних додира живе материје са спољашњим светом), тј. фаза када ти одражаји настају јединствен и самосталан чинилац у унутрашњости живот бића. Што je животиња виша то je и њена свест развијенија. На пример, о свести паса и мајмуна, нарочито човеколиких, зоопсихологија има веома високо мишљење. Но, највиша фаза у кретању материје je управо људско друштво а не свест. Додуше, свест код човека и у друштву je најразвијенија и има велику улогу али она je, као што сам рекао, само предуслов постојања и функционисања норме. Према томе, оно што људско друштво чини највишом фазой кретавьа материје, то je норма.' Напомињемо, само људско друштво jep друштвени однос, како га друг Врачар дефинише, тј. „једна специфична веза међу појединцима и групама захваљујући којој понашање или ситуација једних изазива извеене реперкусије на понашање и ситуацију других, и то непосредним или посредним дејством свести“ (стр. 104) постоји и код вукова, и у чопору мајмуна, и у другим животшьским друштвима. Међутим, оно што не постоји ни у најсавршенијем животињском друштву, што je специфично за људско друштво, што представља заиста нов квалитет с обзиром на раније појавне облике кретања природе (у ширем смислу), то je људско друштво ко je омогућује норма у оном смислу како сам то изнео у својој студији. Ову тврдњу која je најважнија у првом делу стуДије, ДРУГ Врачар уопште не може да побија својим аргументима. Известан