Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

338

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

права, дужности и одговорности партнера, као и правних проблема везаних за исправе којима се они перфектуирају или доказују. Завршавајући овај сумаран приказ првог јутословенског уџбеника за саобраћајно право, неопходно je истаћи огромаы напор који јењегов аутор уложио да би материју о којој je реч успело уоблично као посебну научну дисциплину и поставио темеље настави саобраћајног права код нас. У оба правда je његов допринос југословенској правној науци и настави несумшив и трајан. Са пуыом објективношћу се у закључку може рећи да je приказани упбеник по својој ширини и обавештености, систематизацији. високом и савременом нивоу и методу обраде у потпуности остварио циљеве едиције у којој je издат дајући „сажет али потпун научни систем“ саобраћајног права. Стога je сасвим извесно да ће шегове поставке и решегьа послужити као сигурна подлога за даљу научну обраду сдожених и нових проблема саобраћајног права. Заиста je за жаљење што je изненадна смрт у томе прекинула његовог аутора.

Др.

Никола Воргић

Jean Poulain: LA PROTECTION DES EMISSION DE RADIODIFFUSION Paris, 1963. 302 p.

Технички прогрес друштва донео je са собой нове активности које право треба да регулише с обзиром на њихов културни и економски знача ј. Посебно значајно место припада у овом прогресу радиодифузији (радиофонији и телевизији). Установљавање задовол>авајуће заштите радиодифузних установа представлен веома деликатан проблем зато што њихово обухватање системой заштите не би смело да повреди постојећу равнотежу интереса. Управо имајући у виду ове моменте као и чшьеницу да je прошло мало времена од доношења Римске конвенције (1961), дело које je предмет овог приказа добија још више у своме значају. Иако je највећи део рада посветио питању радиодифузяих установа, аутор je нужно морао, с обзиром на шихову повезаност у служби распростирања књижевних и уметничких дела, обратити пажњу и на природу делатности и права аутора, умегника извођача и произвођача фонограма. То je, уосталом, захтевало и комплексно третираше улоге радиодифузних организација. Да би оправдао своје ставове о природи и врсти заштите коју треба признати радиодифузним организацијама, аутор je пошао од шихових потреба. Радиодифузне организације најчешће врше јавну службу која обухвата емитовање разноврсних програма. Услед сзоје природе, њихове емисије могу бити веома лако коришћене чак и недозвољено присвојене. Са своје стране радиодифузне организације припремају своје емисије са циљем да оне буду примљене од што већег броја корисника. Под корисницима којима je емиоиони програм намешен оне подразумевају лица која врше домаћи пријем емисија. Наиме, радиодифузне организације сматрају да je једино ова врста коришћења прави циљ емитовања тј. да би свако друго коришћење емисије могло да им нанесе штету односно да je неопходно заштититн их против таквих врста коришћења. Досадашње искуство показује да радиодифузним организацијама недостаје довољна заштита против реемитовања (жичног или бежичног) њихових елшсија, звучног и визуелног онимања њихових емисија, као и против фотографског снимања односно против јавног пријема шихових телевизијских емисија.