Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

НАЧЕЛО ЛЕГАЛИТЕТА -И ЧЛ. 4, СТ. 2, КЗ

169

установа и њихових елемената, кривичног дела и казне (кривда) (8). Стога овакво проузроковање није и не може бити предмет кривичног права, а посебно његовог позитивног дела израженог у законским прописима који одређују и прописују сама, и само кривична дела. У овоме лежи основна недоследност и правнологичка па и систематска немогућност прописа чл. 4, ст. 2, КЗ. Даља недоследност и немогућност његова огледа се у елементима и обележјима која je КЗ дао са исклвучење постојања кривичног дела. То je, углавном, незнатна друштвена опасност која треба да се изведе (или огледа) како смо видели, из малог значаја и незнатности или одсутности штетних последица. Пада у очи да je „делу“ које као извршено садржи обележја кривичног дела одређена законом одузето то својство помоћу обележја која нису предвиђена као битни елемент његова бића по закону јер мали значај и незнатна друштвена опасност нису елементи кривичног дела (исто тако као што то није ни знатна друштвена опасност) већ само друштвена опасной као таква у кривичноправном смислу свом. Одузимајући на овај начин извршеном делу које садржи обележја кривичног дела одређена законом, овај характер, и то помоћу околности које не улазе у биће ниједног кривичног дела по закону, овај се пропис не може довести у склад са системом нашег кривичног права, а посебно системой кривичних дела (и њиховом садржином) како су дата у КЗ. Овакве одредбе и њихов значај утолико су озбиљније што се питање решава увек на 'појединачном . случају, а таква решења, без обзира који их органи власти доносе, крију у себи увек латентну опасност неадекватне оцене ствари, због чега ова одредба у пракси може још више да промаши. Једна даља и много озбиљнија конзеквенција ове установе у пракси састоји се и у томе што државни органи надлежни за примену исте, као што смо већ напоменули, одлучују у крајњој линији о томе које je проузроковање кривично дело a које не у зависности од тога да ли они налазе да je исто остварило само „незнатну“ друштвену опасност или не иако су проузроковањем иначе остварена обележја дотичяог кривичног дела прописана законом! Несумњиво je антиномија и у томе што чл. 4 КЗ као целина садржи две дефиниције. Једну, која прописује шта je кривично дело, и другу, сасвим обрнуту, која каже шта није кривично дело.,Треба одмах приметити да je једва потребно постојање да ее поред чл. 1 и 2 КЗ даје једна оваква чисто дескриптивна дефинидија кривичног дела, како je то учињено у чл. 4, ст. 1. Пре би се могло рећи да je ова и оваква дефиниција, de lege lata сигурно а и de lege ferenda готово сувишна, Ово и зато што су дефиниције ствар теорије а прописи КЗ имају за задатак да одреде основне кривичноправне установе и њихове битне, законске елементе. Логичкоправна целина коју би требало да има чл. 4, као и чисто систематски положа) и знача) његов упућују на то да, je требало другом дефиниции ом да се дефинише само друштвена опасност као један од битних елемената кривичног дела. Да je у чл. 4 ст. 2, дефинисана друштвена опа-

(8) Др. Тома Живановић; Систем синтетичке правые филозофије, Наука о синтетично] филозофщи права, издаше Српске академије наука, Београд, 1951, с. 76 И сл.