Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

172

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Проф Франк je њу у случајевјма из чл. 44, ст. 1, чак и правно мада de lege lata без основа. (9) Међутим, не стоји боље ствар ни у свим осталим случајевима који су или могу бити бројни. Стога што се решена и-за њих морају одређивати и кретати у границама које даје ово решење јер оно овде, ма и посебно, даје најбољу гаранцију прецизности, баш зато што се непосредно наслааа на одређено решење конкретног (донекле, чак конкретнијег) случаја од стране законодавчеве. Наравне, код ових случајева не може се искључити могућност да судоко решење утврди да не стоји ни дело ни кривац, иако je реч о делу које je по оствареним последицама и „теже“ од оних за која важи институт овлашћења за ослобођење од казне, мада то не би „смело“ бити већ и због тога што се при редакцији ове одредбе тако нешто није ни претпостављало. Ово je и навело проф. Франка да одредбу чл. 44 означи као privilegium odiosum у односу на одредбу чл. 4, ст. 2 КЗ (10). И заиста, ове две установе тешко je помирити не само систематски, него и правнологички како би обе биле исправне у функцији употпуњавања каэнене политике, чија je начела и оквире поставио законодавац уопште и код сваког кривичног дела. У ствари, тешкоће долазе у првом реду због систематске немогућности овакве одредбе чл. 4, ст. 2, а друго, због неправилног и захтевима кривичног права неадекватног дефинисаша исте, на што смо напред указали. Овакво њено дефинисање и одређивање je само доказ непремостиве противречности до које доводи цела ова одредба само зато што je неправилно одредила и дефинисала шта није кривично дело, уместо да одреди и дефинише само кривичноправни појам друштвене опасности или неког другог битног епемента у појму кривичног дела. Са оваквом одређеношћу и дефиницијом, ова одредба своди поједине законе, у којима су прописана бића одређених кривичних дела, у извесној мери на пуке формалности јер допушта оваквом својом редакцијом да проузроковаше ■ —■ „дело“ буде извршено са свим битним обележјима дотичног кривичног дела по закону а да ипак не представља кривично дело, што je немоryhe примити. Немогуће зато што свако у закону предвиђено кривично дело има свој претпостављени материјалшг садржај, и ако je такво дело извршено, онда je оно кривично дело по своме бићу, по својој позитивно одређеној садржини у самом закону, у коме je као такво предвиђено, па му се то својство не може одузети на начин како то чини одредба чл. 4, ст. 2. То je немогуће већ и de lege lata, a de lege ferenda таква могућност би значила

(9) Проф. Франк на већ наведеном месту долази до Овог зазоьучка јер налази да су у случаДевима о којима je реч у чл. 44 КЗ углавном дела незнатне друштвене опасности као и случајеви о којима се говори у чл. 4, ст. 2, и несумњивб je у праву. Разлика je само што у првом елучају де лете лата дело треба да буде такве „тежине“ да се његово постојање као и постојање кривца морају утврдити пресудом, док би у другом случају требало да буде испод ове „тежине“ и онда нема ни дела ни кривца! Према томе, де лете лата пропис чл. 4, ст. 2, важи како у случајевима из чл. 44, тако и у свим случајевима из општег дела где се предвиђа могућност оелобођења од казне , ако они испуњавају услове из ове одредбе, па се У том случају по тьод и решавају а не по односним прописима. Међутим, овај и овакав закључак проф. Франка правда у првом реду то што ће у пракси бити веома тешко или ннемогуће сигурно наћи мерило када се на конкретан начин примени било једна или друга одредба а у таквој ситуацији увек ће се прибећи оној одредби која je мање изузетак а више правило.

(10) Др. Станко Франк: н.д., с. 242 и 120.