Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

174

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

износу, сада je он од новчане казне, чак -и у најмањем износу,.односно од су деке опомене, ко ja, како смо видели и није казна. Изрицање судске опомене уместо казне_ прописано je у чл. 506 КЗ у два случа ja: а) ако je извршено кривично дело учињено под тако олакшавајућим околностима које га чине особито лакил а за које je у закону прописана казна затвора до једне године или новчана казна, чл. 506, тач. 1; б) у случајевима извршења кривичног дела за које закон посебно прописује изрицање судске опомене. Ad а) У погледу редакције, овде треба приметити да нигде у посевном делу КЗ немало прописану казну о којој je реч већ обрнуто: новчану казну или затвор до [... ] једне године, ито у око 60 случајева, али je очигледно да се на ову и мислило само je то у овом пропису свакако омашком обрнуто написано. Према томе, примена ове одредбе могућа je за кривична дела у КЗ за ко ja je у односу на остала кривична дела прописана пајблажа казна. Изузетак чине само нека кривична дела против части али су она зато сва обухваћена решением под 6. Недостатак je који се не може избећи код овако изузетних одредаба поготово када теже дефиницијама а то потврђује и одредба о потпуно супротном, особито тешком случају (чл. 41 КЗ) што њена примена зависи од два недовољно одређена услова, услед чега je и при њеној примени улога судске оцене предоминантна. Али, у тежњи да се и овде што више сузе границе утицаја суда на решење у чл. 506, ст. 3, прописане су одређене околности које се утлавном односе на учиниоца дела које he суд нарочито узети у обзир при оцени да ли има или не места за примену судске опомене. Но, како све ове околности углавном суд лора да цени и при одмеравању казне уошпте (чл. 38) њихово поновно понављање овде довело je само до непотребног понавл>агьа, док je конкретном решегьу мало помогнуто јер би се исто могло постићи и на основу онога што садржи чл. 38. Из овакве стварне и правые ситуације да je изрицање судске опомене уместо казне прописане код свих кривичних дела код којих je у односу на остала прописана „најблажа“ казна, практична консеквенције из овога и из само овог разлога несумњиво доводе у питанье не само могућност примене одредбе чл. 4, ст. 2, него и гьену целисходност и оправданост уопште. Ово нарочито долази до израза код становишта да се она може примените и да важи само онда када je de lege lata реч о кривичном делу „малог значаја“. Институтом ублажавагьа казне, као и оним о ослобођењу од казне у зато прописаним случајевима а посебно увођењем судске опомене уместо казне, начело индивидуализације при одмеравању и изрицању казне доведено je до својих крајњих конзеквенција. Ваља при том ипак приметите да еволуција института ублажавања казне како je био решен по КЗ (и ослобођење од казне je у ствари облажавање, само доведено до краја), Новелом иде у корист ублажавагьа које озбиљно проширује на штету ослобођавања од казне које самим тим сужава. До Новеле, како смо видели, суд je могао да одлучује у далеко ширим границама које чини однос: нај-