Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

180

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

7. У ствари, свако кривично дело већ по себи je једно неправо. Према томе, систем кривичних дела у КЗ није ништа друго до систем одређених појединачних неправа, и једина „разлика“ која међу њима постоји детерминисана je не њиховим значајем и тежином већ природам и вредношКу заштићеног добра. И као што не може бити градације у праву, не може je бити ни у неправу па су стога сва кривична дела предвиђена у закону као одређено неправо истога „ранга“ и „значаја“ јер то извире из њихове природе као неправа, на основу чега су и ушла у КЗ. Доследно овоме у КЗ нема нигде одредаба о томе да 5и се кривична дела „делила“ на она малог или она великог значаја. Исто тако нема ослонца у закону ни тврђење према коме су сза дела угрожена „тешким“ и „најтежим“ казнама дела „тешке природе“, насупрот онима са благим казнама , лаке природе“. Разлика ове врсте могла би да се чини само у границама једног одређеног кривичног дела, рецимо убиства, од убиства на мах, на подмукао или свиреп начин, и једино je у оваквим случајевима ово разликовање кривичноправно од интереса. Међутим, овакво разликовање и „подела“ између кривичних дела уопште у потпуној je супротности са њиховим по лож ај ем у систему који je карактерисан њиховом одређеношћуи тиме потпуном самосталношКу у - систему свих кривичних дела. У оваквим и сличним „разликовањима“ наш систем je отишао толико далеко да je одбацио, с правом или не то je друго питање, чак и стару, добро уведену поделу на злочине и преступе чије практичне и „техничке“ вредности су несумњиве, која je била усвојена и у КЗ од 1929. Све што je изнето несумњиво говори да се с правом може узети да су сва кривична дела потпуно „равноправна“, чиме се само подвлаче њихова бИтна, да тако кажемо, „природна“ разликовагьа тј. разликовања по материји и вредности заштићеног добра, која се по тексту самог КЗ j едино може одржати. На крају може се с правом закључити да и судска пракса, поред теорије, отвара исте па и још веће и теже проблеме како у погледу схватања и примене ове одредбе тако и њеног значаја уопште. Једно се са сигурношћу може рећи да изнета различитост ставова говори по себи да се мора бити веома скептичан у погледу правилне и адекватне примене гьене у оном смислу како je она узета у законодавчевој замисли, чиме она добија утолико већи значај не само за судску праксу него у првом реду за сам кривичноправни систем као целину. Ово тим више што je она многоструко спорна; да ли важи за сва, или само за проузроковања код појединих кривичних дела, да ли се могућност њене примене има ценити према бићу описаног кривичног дела у закону, или према конкретном проузроковању, да ли се израз „малог значаја“ (који због свог положаја у тексту чл. 4, ст. 2, и недовољно одређености изазива највише неспоразуме) односи на описано кривично дело у закону или учињено проузроковање и сл. Ако при свему овоме имамо у виду да се сви наведени случајеви из праксе судова односе на време пре увођења ублажавања казне по чл. 44, CTi 2, и института судске опомене, о којима je напред било речи, може се са основой очекивати да ће ови институти унети даље и још веће яеспоразуме око значаја и примене одредбе чл. 4, ст. 2, и њеног положаја како