Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

НАЦЕЛО, ЛЕГАЛИТЕТА И ЧЛ. 4, CT, 2, КЗ

181

у односу на ово тако и на целину самог (Система кривичних дела, што je теорија једним делом, како смо навели, већ и приметила, VI. —■ Могу да изгледају чудно сви наведени ставови како теорије тако и праксе, нарочито својом бројношћу па тиме и различитошћу, које ми ни из далека нисмо у могућности овде да цитирамо. Међутим, сви они имају свој основ и корен у првом реду у нејасности и неодређености у оним аятиномијама и противречностима којима обилује одредба чл. 4, ст. 2, како сама за себе, тако и нарочито у односу на систем кривичних дела постављених и одређених строго на начелу легалитета, о чему смо напред говорили. Треба овде ипак напоменути да je проф. Франк уочио већ и de lege lata наведене н>ене недостатке ма и делимично, ко je су у међувремену и касније откриле и запазиле и теорија и пракса, чиме су постали још озбиљнији. Да 6и се ови недостаци отклонили или бар ублажили, проф. Франк je мишљења на наведеном месту да би било довољно ако би дефиниција у чл. 4, ст, X, гласила: „Кривично дјело у знатној je мјери друштвено опасно дјело.“ Ми мислимо да се на овај начин проблем не може решити нити се недостаци датог решена отклонити. Напротив, овакво решење повећало би још више истакнуте и постојеће тешкоће и неспоразуме. Прво, оно би се супротстављало пропису чл. 1 као и свим прописима посебног дела у којима су дефинисана кривична дела а донекле и чл. 3 на који се проф. Франк такође позива (15). Друго, оно би на већ неодређене појмове и недовољно одређене и недовољно прецизиране дефиниције додало још једну такву дефиницију са још једним исто тако неодређеним појмом а то je „знатна мјера“ друштвене опасности. Но, значај свега овога и није у томе да ли je нађен и препоручен најбољи метод за правилно решење проблема. Далеко je значајнија овде чињеница да je одредба чл. 4, ст. 2, geh самом својом појавом наметнула овакве проблеме којима je касније иокуство и у теорији и у пракси давало и даје све већи значај а што с друге стране све више намеће потребу или ньене измене којом би се она правнологички уклонила у сам систем, како смо напред изнели, или се једноставно брисала (16).

Др.

Саво Стругар

(15) Проф. Франк (н.д., с. 120 и 205) позива се и на чл. 3 КЗ, да би поткрепио матери)алну концепцију кривичног дела, и то на целину овога члана. Мислимо да je ово непотребно а неоправ дано у првом реду стога што je овде дат садржај појма казне. Можда je до оваквог закључка проф. Франка дошло и због различите терминологије jep je у ст. 2 употребљен израз друштвено опасна делатност а у ст. 3 и 4 једноставно се говори о кривичном делу. Како друштвено опасна деланост из ст. 2 не може бити ништа друго него друштвено опасно дело из чл. 1,2, 4, ст. 1 и сваког посебног закона у коме je прописано као кривично дело, то je и овде требало ставити једноставно израз кривично дело како je учињено трећем и четвртом ставу. А уколико би се овај израз схватио и узео и самостално у том смислу да би се могао односити једино на оне друштвено опасне делатности које кривичноправно нису опасне већ само уопште, мада за тако нешто нема законског основа, то ни у том случају он не може бити од утицаја на природу и суштину појединих кривичних дела.

(16) Ако je суд овлашћен да на основу конкретних околности датог с луч aј а утврди чињеницу постојања особито отежавајућих околности кар кривичноправног услова за примену закона у свим особито тешким случајевима чл 41 КЗ, дакле и код најтежих кривичних дела или тако олакшавајуће околности које дело чине особито лаким, не видимо разлога за страховање да суд не би могао да изврши правилну примену закона и у случајевима о којима се „мисли“ у одредби чл. 4, ст. 2, када ове одредбе не би било. То потврђује и искуство како код нас тако и на страни.