Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

194

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА'

САМОУПРАВА СЕОСКИХ ОПШТИНА У БУРЖОАСКОЈ ЈУГОСЛАВИЈИ

Ако се запоставе супротстављања доминирајућих србијанских политичких партија захтевима хрватских и словеначких полигичара за организовањем југословенске државе на федералној основи, може ce тврдити да се по уједињењу 1918. озбиљнс настојало, на законском, правном регулисању локалне управе на демократским принципима по угледу на унутрашње уређење западноевропских либералних држава, па и Енглеске. Наиме, истакнути представници буржоаских странака без обзира на своја размимоилажења у погледу решавања националног питања слагали су ce y једноме: све локалне, територијалне ј единице на ко je би ce земља поделила, образовале би се на самоуправно] основи било у оквирима историјских покрајина (уколико би се спровео принцип федерализма), било у оквирима мањих области (уз централизовану државу). Ово гледиште унето je и у све уставне нацрте који су поднети одговарајућем одбору Уставотворне скупштине од стране трупа посланика, од стране владй или од појединаца. Принцип самоуправности локалних заједница прокламован je и у првом јутословенском уставу, Видовданском,, пошто су пренебрегнути захтеви федералиста и успостављена централизована држава. Образложења дата тада од представника централизма сводила су се на мишљење да je самоуправност локалних органа довольна за остваривање главних циљева уједињења: за учвршћивање државног и народног јединства, за обезбеђење политичких слобода грађана, за подстицање привредне инициативе, за убрзање културног развода земле, итд., док би, насупрот томе, федеративно уређење . пробудило сепаратизам“ између покрајина и изазвало „племенску подвојеност“ опасне по то ј единство. Тако je локалној самоуправи дат прворазредан значај: она je имала, с једне стране, да потврди концепције централиста пред онима који су свој интерес везивали искључиво за федеративно уређење, а с друге стране, да обезбеди пуно и демократско поступање у односу на све грађане оно, дакле, што je својствено свакој либералној, буржоаској држави за какву je проглашена и држава Срба, Хрвата и Словенаца Видовданским уставом. Пошто je државу СХС поделио на области (са највише 800.000 становника), срезове и општине (према „географским и економским приликама“) Видовдански устав je одредио да се „за послове месног: општинског, среског и обласног значаја успоставља месна: општинска, среска и облана самоуправа“ (чл. 95 Устава). Затим je додато да ће се „ближе одредбе о овом уређењу и надлежности самоуправних тела (општина, срезова и области) донети нарочитим законом“ (чл. 98). Овде ће се улазити само у то у којој су мери реализовани самоуправни принципи у општини (1). Следеће године (1922) по доношекьу Устава објављене су уредбе и закони којима je регулисана локална управа и локална самоуправа: Уредба

(1) Види чланак од истог писца: Неке карактеристике самоуправног система Југославије (од 1918 —1941), „Анали Правног факултета“, бр. I—2, 1963.