Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

470

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

сматрају правилима ко ja се тичу само надлежних органа државе, дајући им општа упутства и смернице a остављајући им да у сваком случају процене целисходност пружања заштите (2). Такво тумачење био je добио и чл. 31 Устава ФНРЈ од 1946 у Правилнику о боравку и кретању странаца од 4 марта 1959, чији чл. 9, ст. 1, прописује да се странцу који je прогоњен из разлога наведених у Уставу „[...] може [...] одобрити уточиште (азил) у Југославији“ (3). Једино су у СР Немачкој пракса и теорија сложне када лаконску реченицу из чл. 116, ст. 2, Основног закона (устава) од 1949 (4) тумаче каоправо странаца - жртве политичких прогона на азил на територији те државе. Савезни управни суд СР Немачке закључио je да je после доношења Основног закона правило да странци немају право уласка на територију СР Немачке добило изузетак у виду политички прогогьених лица која то право имају иако су странци (5). У једном случају екстрадиције, кад се лице које je требало да буде издато Југославији позивало на азил као на своје уставно право, Савезни уставни суд СР Немачке прихватио je његову жалбу на решење апелационог суда и закључио, између осталог, да се издавање не може одобрити пошто заштита избеглица по немачком Уставу иде даље од неиздавања извршилаца политичких кривичних дела на основу немачког Закона о екстрадицији (6). И перед тога што неки од њих критикују појединости а нарочито широко тумачење услова за стицанье права на азил (поготову када су у питању бегунци из социјалистичких земаља), немачки писци ослањајући се на праксу и на припремне радове за доношење Основног закона од 1949 виде у одредби чл. 116, стр 2, субјективно право странаца на азил (7). Стилизација чл. 65 Устава СФРЈ од 7 априла 1963 таква je да оправдана схватање према коме странац има право на азил у Југославији чйм испуни постављене услове. Посебни прописи нису донети и још се применив Правилник од 4 марта 1959. У новој ситуацији међутим Савезни државни секретариат за унутрашгье послове не би требало да одлучује о давању азила већ да утврђује да ли су испугьене околности које предала чл. 65 Устава (8). Иако странцу не признаке право на заштиту, држава му може својим правним прописима омогућити да je добије у поступку који обезбеђује

(2) ~Те дефиниције су углавном од значаја само за органе државе у питању утолико што представљају за н>их упутства о томе коме треба а коме не треба дати азил“ —G. Haraszti : A menedékjog, Jogtudomànyi közlöny, 1959, 10—11, с. 549; вид. иступање представника Бугарске у 111 комитету Генералне скупштине УН, Док. IJN А/С 3/SR 1195, рр. 3—4; Академија наук СССР, Международное право (ред. Кожевников) Москва, 1957, с. 162; F. Morgenstern: The Right ol Asylum, British Year Book of International Law, XXVI (1949), pp. 337 seq.; W. Abendroth; Asylrecht, StruppSchlochauer: Wörterbuch des Völkerrechts I, S. 90 —91.

(3) „Службени лист ФНРЈ“, 9/59 (Курзив наш).

(4) „Они кој и су политички прогшьени уживају право азила“.

(5) Пресуда од 10. IV 1956, International Law Reports, 1956, р. 378.

(6) Решење од 4. II 1959, „Juristenzeitung“, 1959, No. 14, S. 283—284.

(7) Вид. R. Lange: Grundfragen des Auslieferungs- und Asylrechts, Karlsruhe, 1953, S. 20; F. Franz: Das Asylrecht der politisch verfolgten Fremden nach Internationalem und deutschem Recht, Köln, 1961, S. 51 и писце које наводи на с. 122, нал. 39.

(8) Тако И. Нахтигал; Основна питавьа у вези с одобравањем боравка странцима у СФРЈ, „13. ма]“, 1964, бр. 3, с. 55—56.