Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ПРИЛОЗИ

475

територију, о д лучу ј у да ли ће искористити могућност коју им пружа Закон, тј. да ли ће донети одлуку о забрани боравка (17). Због ове промене нагласка тежња тражиоца заштите првенствено се усмерава на утврђивање свойства избеглице или на побијање одлуке о забрани боравка уколико до ње дође. Поступак за установљавање својства избеглица није утврђен законима већ унутрашњим правилницима Министарства унутрашњих послова. О захтеву странца одлучује у првом степену Савезна полицијска дирекција у Бечу која се пре тога саветује с представником Високог комесара УН за избеглице. Уколико je захтев одбијен, странац се може обратити министру унутрашњих послова који ће се, ако има намеру да одбије жалбу, опет посаветовати с представником Високог комесара. Ако верује да му je неправилно одречено свойство избеглице по Конвенцији о правном положају избеглица, бегунац може тражити да одлуку испита Савезни управни суд. Странцу коме je признато својство избеглице не може се, сем у случајевима које предвиђа Конвенција о правном положају избеглица, забранити даљи бровака у Аустрији. То не значи да лица ко ja то својство нису успела да докажу не добијају никако азил. Њима се боравак не мора забранили или, што je чешће, њима се по забрани а пре протериваньэ у државу порекла оставља известан рок да би покушали да напусте Аустрију у другом правду (18). Белгија. Према закону којим je Белгија ратификовала Конвенцију о положају избеглица ј едино je министар иностраних послова надлежан да утврђује статус избеглице у појединачним случајевима али он то своје овлашћење може пренети на уред УН надлежан за старање о избеглицама (19). Својом наредбом од 2 фебруара 1954 министар иностраних послова овластио je. представника Високог комесара за избеглице (који je по правилу белгијски држављанин). да одлучује о томе која лица одговарају дефиницији избеглице из чл. 1 Конвенције и да издаје потврде р томе, Поред потврде о својству избеглица по Конвенцији, проготьеног странца може спасти протеривања и, уверење о избегличком својству у смислу Закона о страначкој полицији од. 28 марта 1952 (20). То уверење, које ни je везано за услове из Конвенције, издаје према чл. 4 В Закона министар правде на захтев који мора бити поднет најкасније за месец дана по уласку у Белгију. Министар издаје уверење само на препоруку саветодавне комисије од три члана од којих једног бира сам молилац са листе квалификованих лица која се краљевским .указом обнавлза сваке треће године (чл. 3). Према чл. 4 С Закона,. тако признат избеглица може се протерати тек пошто министар правде поново прибави мишљење комисије које ce, без обзира да ли je усвојено, мора навести у наредби о протеривању. Францус ка. Мада су, према Наредби о странцима од 2 новембра 1945, полицијске власти надлежне да по слободној оцени дозволе странцима да уђу и бораве у Француској, па према томе да као што je то већ традиција —■ широком кругу лица дају азил, боравак странца који у Француску уђе без исправа или му исправе престану да важе а позива се на опасност од прогона зависи по правилу од тога да ли ће му бити признато својство избеглице. Пракса je найме да се таквим странцима допусти кратак бо-

(17) W. Lieh!*: Flüchtlingsrecht in Oesterreich, Heilsbronn-Colloquium 1963, S. 106.

(18) Taj рок je по правилу 6 месеци. Вид. J. Read: The United Nations and Refugees Changing Concepts, „International Conciliation“, No. 537, Washington, 1962, p. 50.

(19) Art. 5, Loi portant approbation de la Convention relative au statut des Réfuges, No. 620, juin 1953, „Moniteur beige“, 4 octobre 1953.

(20) Loi sur la police des étrangers, Recueil des Lois et Arrêtés Royaux, 1952, p. 706 seq.