Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

478

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Лице чија тужба не успе може да се придружи странцима који нису ни покушали да описании путем остваре заштиту свеснй да не одговарају дефиницији из Уредбе о азилу, тј. Конвенције о нравном положају избеглица. Они могу да затраже дозволу боравка или да се успро.тиве забрани боравка другим путем где се као мерило за пружање азила примењује искључиво чл. 16 Основног закона (устава) СР Немачке. Притом, према речима Савезног управног суда, није реч о утврђивању својства избег лице већ свойства „прогоњеног лица“ (Verfolgteneigenschaft) (30). За издавање дозволе за боравак у првом реду je надлежна полиција за странце на основу Уредбе о полицији за странце која потиче још из Хитлерових времена и важи и данас сем у оним деловима који су супротни Основном закону од 1949 (31). Што се поступка ' тиче важно je истаћи да поменута Уредба сама по себи не дозвољава жалбу на одлуке полиције за странце којима се боравак забрањује али je Савезни управни суд нашао да тај део Уредбе спада у оне који су супротни Уставу (32). Према томе, странац може после доношена негативне одлуке од стране полиције повести спор пред управним судовима. Ако не успе ни код Савезног управног суда, остаје му према § 90 Закона о Савезном уставном суду могућност призива на тај суд због тога што му je повређено Уставом загарантовано право (Verfassungsbeschwerde). Но, и у току овог друтог поступка може се лице позивати на своје својство избеглице по Конвенцији о нравном положају избеглица иако му оно није било признато од стране надлежне службе. То je због деклараторне природе таквог признана. Признанье својства избеглице важно je јер онемогућава враћање у државу порекла (33). Дакле, странцу који у СР Немачкој тражи заштиту стоји на расповелик број инстанци пред којима може доказивати да испуњава услове за њено добијање. Јасно je онда да странац који може материјално да издржи целу ову процедуру (бар седам степена) има прилике да доста дуто борави у СР Немачкој пре но што се његов случај изведе на чистину. Очигледно je да je таква трпељивоет СР Немачке условльена ньеном економском ситуацијом и потребом за радном снагом, уз утицај који у случају бегунаца из социјалистичких земаља - имају идеолошки разлози и предрасуде. Веома мали број странаца je протеран чак и онда када се недвосмислено утврдило да су њихови захтеви за уточиштем сасвим неосновани (34). Норвешка. Према чл. 2, ст. 1, Закона о странцима од 27 јула 1956 (35) „ако не постоји посебан разлог против тога, политички избеглица користиће право уточишта (азила) у Краљевини“. У ст. 2 „политички избеглица“ дефинише се нешто шире од избеглице према чл. 1 Конвенције о нравном положају избеглица. Према чл. 11, ст. 3, полиција не може протерати или вратити странца који тврди да je избеглица пре но што случај не изнесе

(30) Пресуда Савезног управног суда од 13 марта 1962, В. F. Franz: ор. cit., Heilsbronn-CoUoqlum 1963, S. 86.

(31) Ausländerpolizeiverordnung (скр. APVO) од 22 августа 1938, „Reichgesetzblatt“, 1938, I, S. 1053.

(32) Решење од 15 децембра 1955, „Annuaire des droits de l’homme“, 1955, pp, 29—30.

(33) Дотле ће најчешће доћи када се лице чији je даљи боравак забрањен жали због одређивања затвора ради сггровођења протеривања (Abschiebungshaft). Овај поступак води се пред редовним судом. В. пресуду Oberlandgericht-a у Штутгарту бр.'з Сс 483/59 од 2 августа 1929 Документација Високог комесаријата за избеглиде.

(34) За осам година његовог постојања из сабирног логора у Цирндорфу протерано je свега 148 лица, и то 128 у западноевропске земље (где je већина већ била у избеглиштву), 16 у Југославију и 5 у источноевропске земље G. Schoeppe: ор. cit., S. 53.

(35) Fremmedloven, Norsk Lovitend 1956, 11, p. 481, „Annuaire des droits de l'homme”, 1956, p. 175 seq.