Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

396

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

роде (31). Генерална скупштина може дакле да у виду препоруке предложи државама ревизију уговора, но препоруке ове врете, донете овим поступком имају само моралну снагу. Према томе питанье ревизије уговора у крајњој линији и Повељи препушта самим уговорним странама. Комисија за међународно право, имајући у виду' опасности и могућност злоупотребе које отуда могу произаћи, имајући исто тако у виду да би било нереално у садањем тренутку поставити као правило обавезну надлежност Међународног суда правде, мада je то у начелу сматрала као најидеалније решење, у чл. 51 нацрта кодекса усвојила je једно веома еластично решење, ослањајући се при томе на чл. 2, ст. 3, Повеље УН који намеће обавезу државама чланицама да све своје спорове решавају мирољубивим средствима, како не би били угрожени међународни мир, безбедност и правда. Наведени члан кодекса намеће обавезу страни која захтева ревизију или окончање уговора да о томе обавести другу уговорну страну. У ноти морају бити назначене мере које намерава да предузме страна погођена „суштинском променом околности“, као и један разуман ток у коме je друга страна дужна да достави свој одговор. Изузев у случају крајње нужде, период не може бити мањи од три месеца. Друга фаза овог процеса зависи од примедаба супротне стране; уколико у предвиђеном року она не одговори на поднесак оштећене стране, ова je слободна да предузме предложене мере. Уколико пак друга страна стави своје примедбе, § 3, чл. 51, намеће обавезу спорним странама „да потраже решење питања средствима која предвиђа чл. 23 Повеље УН“, тј. путем „преговора, анкете, посредовања, измирења, арбитраже, судског решавања, прибегавања регионалним установама или споразумима или другим мирним начинима по свом сопственом избору.“ Међутим, ако се ни тим путем не постигне решење, владе у спору ће саме ценити ситуацију и поступити Ъопа fide. Ценећи реалне политичке односе у савременом свету, Комисија je дошла до закључка да у решавању процесне стране правила „суштинске промене околности“ не може ићи даље од чл. 33 Новелле, дакле свесно je изоставила принудно решавање. Из горњег произлази да процесна страна правила ни у нацрту уговорног кодекса до краја није решена али je Комисија недвосмислено истакла да окончање или ревизија уговора не може бити произвольна ствар ма које утоворне стране. Посматрано у процесу историјског развоја овог питања, не може се оспорити да и ово скромно решење представља корак напред. Комисија je то недвосмислено истакла. Цшь чл. 51 није успостављаље обавезне надлежности него постављање извесних баријера против самовољног мењања обавеза у ко je су државе слободно ушле.

Conventio omnis intelligitur rebus sic stantibus, или да употребимо савремену терминологију „суштинска промена околности“ представља данас објективно правно правило са ограничении подручјем примене. Иако савре-

(31) Doc. 944(1/1/34)1.