Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

56

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКМЛТЕТА

сање, раскорак између прокламованог и стварно могућег итд. све je то довело до друштвено-садржинског објашњавања правних установа, норми и целог система. Све je очигледнији ocehaj научне јаловости формализма и оправданости реализма, као и потреба суштинских и садржинских захвата на подручју права. Право се почиње посматрати не као чисто нормативни систем, него и у аспекту његовог фактичког постојања. А то значи да се у складу са стварним усвајањем дијалектичког метода иде правцем његових основних постулата у анализи, а не декларативним одавањем поште (баш то!) овом сјајном оруђу, животворном за сваку науку. Уместо да се апстрактно позива у помоћ ова или она поставка о друштвеној условљености, свеопштој повезаности права и осталих појава илд., почиње се пробијати мисао да je неопходно конкретно откривати како све то баш у нашем праву изгледа. Карактеристично je да овај став, као и претходни, представља не само елемент метода правке науке, него и правке праксе, њених угледнијих и осталих носилаца. Јер, процес стварања, примене, тумачења, техничке обраде, оперисања нормативним матер и ј алом итд. истовремено je демонстрација познавања права, као и непосредно употпуњавање сазнања права, тј. помоћ науци оних фактора чија je делатност иначе предмет њеног истраживања. IV.'— 1. Правка реалност, односно право онакво какво јесте у одређеној друштвеној средини а не онакво какво се замигшьа или жели може се спознати првенствено коришћењем или поступака који су више-мање општи и подобии за истраживање свих друштвених феномена или, пак, поступака који се примењују због неопходности интердисциплинарне сарадње. Правка наука се повезује са социологијом, политикологијом, историјом, статистиком итд. управо зато да би сазнала све димензије права, да би створила што целовитију слику и знања о њему. Емпиријска истраживања права уопште, па и у нашој земљи, на тај начин, су се упечатљиво афирмисала. Али, не треба сматрати да je то једини пут „емпиризације” истраживања права. Јер, емпиријски карактер има свако конкретно истраживање права, без обзира да ли je досад примењивано или ће се, евентуално, примењивати у будућности. У том смислу су и традиционални „правки методи” - пут сазнавања конкретних правних феномена. Који поступци и колико су примењивани у нашој правној науци, због којих се, обично, сматра да се и у њој врше емпиријска истраживања? 2. Елементарно сазнање правне стварности претпоставља примену дескрипције и фактографског приказа релевантних података. Позитивно-правне дисциплине се често задовољавају описивањем нормативног материала, сређивањем података који се налазе у прописима. То je, најчешће, суво и лоше препричавање текстова. Зато би било далеко корисније да се у описивању пружи слика о подацима из животне стварности на пример, колики број људи и случајева, бар приближно, обухватају одређени прописи, како изгледа пракса, да ли су прописи ефикасни или су углавном или сасвим само мртво слово на хартији итд. Нажалост, описивање те врсте, које je драгоцено, никад се није оцењивало као значајно, па je врло ретко