Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

СОЦИОЛОШКИ ВИДОВИ ДРУШТВЕНОГ САМОУПРАВЉАЊА

247

вези с тим, као његовој другој страни, повезивања друштвених појава. Као што je познато, у том погледу има међу социолозима знатних разлика, у које овда нема смисла улазити. Ако се, пак, пође од схватања да je основна друштвена појава друштвени процес (кад кажим основка, онда, наравно, опет није реч о генетичком, историјском разврставању друштвених појава него управо о појмовно-систематском) и кад се друштвени процес схвати као повезано деловање људи, а из појма друштвеног процеса се извуче појам друштвене скупине као скупине људи која je повезана друштвеним процесом који се између њих одиграва, тј. у коме они повезано делују, одн. који они произволе повезано делујући, онда je лако одредити појам и место друштвеног самоуправљања, Наиме, друштвене процесе можемо разликовати на свесне и несвесне, тј. на оне којих су људи свесни и оне којих нису свесни. Свесни процеси су по правилу више или манье процеси на које људи покушавају да утичу, тј. којима покушавају да управљају. Тако се поступно, c развојем процеса, долази и до развијања посебног процеса управљања тим процесом, тј. једног секундарног процеса у односу на онај примарни процес. Разуме се, уколико je примарни процес свеснији, сложенији и важнији, и особито уколико у њему учествује ваћи број људи, утолико je већа потреба да ce њима управља и утолико се више развија секундарни процес управљања. Јасно je да могу постојати два облика управљања друштвеним процесом с обзиром на то да ли се управление врши изнутра, у самој скупини, унутраппье управљање, или споља, од стране неког другог субјекта, спољашње управљање. Самоуправление спада у прву врсту управљања, тј. оно je управљање од стране саме скупине у којој се процес којим се управља и врши. Но унутрашње управљање можа да буде двоврсно • —• или управлеју сви, онд. већина, или управља мањина. Самоуправљање je прва врста овог унутрашњег управљане, тј. оно je демократско унутрашње управљане скупине. Према томе, за самоуправљање je битно, са социолошког гледишта, да постоји одређени процес којим ce управле и да постоји скупина, надграђена над тим процесом, која ce самоуправља. Чим je реч о самоуправлењу, социолог треба да тражи овај процес и ову скупину ако xohe ишта мериторно да каже о самом самоуправљању. Од природе процеса и природе скупине зависиће, разуме се, и природа самоуправљања. Ни правник, ни политичар, ни економист, нити икоји други стручњак који се бави друштвом и друштвеним наукама није способан да види целину и друштвену суштину самоуправљања као социолог, јер су основни предмет социолошког проучавања управо друштвени процес и скупине које он ствара. Сходно томе, самоуправљање има два битна елемента, који обично иду заједно, али се у извесним случајевима и раздвајају. Први je елемент самостално управљање, независност од неког другог субјекта самоуправљање у том смислу значи унутраппье управлење. У том смислу се самоуправление у нас најчешће узима, а оно je тим и почело то je самоуправљање у јединицама које су манье од друштва као целине. Кад се самоуправлеиье узме у овом смислу, тиме се хоће рећи да je та јединица у оквиру друштва у области у којој се самоуправља релативно независна од