Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

472

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

према осталим својинским облицима у нас као и првма категорији јавних добара наметнуо je проучавање приватне својине и личне својине као иг упоређивање ових категорија у капиталистичким и социјалистичким земљама, што je разматрано као друга тема на симпозијуму. Особине друштвене својине и постојећи облици друштвене својине у нас и у другим социјалистичким системима и њен однос према друштвеној својини разматрани су у оквиру треће теме која je била најбројнија по рефератима a такође и изазивала и најживљу дискусију. Последња тема je расправляла о друштвеној својини као правној категорији узимајући у обзир њено место у нашем праву, њен историјски настанак и реперкусије које она има на поједина стварна права. Не задовољавајући ce класичним дефиницијама својине као односа људи поводом ствари јер се тиме не изражавц њен друштвени и класни карактер, већ у првом реферату, у оквиру прве теме проф. М. Вуковић je нагласиа да ce овој дефиницији мора додати да je својина однос власника према друштву или однос друштва према власнику, што ствара тешкоћу да ce ова котегорија правно изрази. Посматрање својине на овај нови начин довело би до немогућности њеног сврставања у категорију стварних права и до схватања својине као апсолутног права. Својина би се на садашњем степену развоја нашег друштвеног система могла најадекватније дефинисати као сложено „комплексно“ право по угледу на родитељско, станарско, право коришћења градског земљишта итд., што je, како сам аутор наглашава, врло тешко jep не постоје изграђене теорије о сложении правима, Расправљајући о појму и суштини својинских односа др М. ПеровиД je претходно критиковао формалистично схватање да je својина однос човека и ствари што своди својинске односе на овлашћења у располагањустварима. Својински односи су друштвени односи a располагање стварима. и ступање људи у односе поводом ствари јавл>а се само као површна слика гьихових друштвених односа. Посматрајући својину у економском смислу као присвајање као друштвено-производне односе у присвајању материјалних добара, он закључује да je она „општа и такорећи вечита категорија“ која постоји у сваком друштву и да je подложна променама у зависности од начина економско-техничког присвајања предмета из природе. Својина у правном смислу тј. као правна категорија постоји само у друштвеним формацијама у којима постоји правки систем а не може се говорите о правној својини у првобитној заједници нити ће својина као правна. категорија постојати у бескласном друштву. Говорећи о облицима својине проф. А. Гамс je рекао да je; „Садржина својине присвајање предмета природе, а друштвена правила, друштвене норме које то присвајање регулишу биле би форме, облици својине“. Све историјске облике својине поделио je затем у два основна типа: колективну и приватну својину износећи њихове облике и наглашавајући да „колективна својина условл>ава и изражава непосредну друштвену производњу што претпоставља јачу међусобну повезаност 1 чланова друштва“. Пошто je друштвена својина сложено право, проф. Гамс разликује у оквиру те својине разна субјективна права од којих je најважније тзв. „право коришћења чији су носиоци тзв. друштвена правна лица у нашем друштвеном систему a међу њима опет најважнија и најчешћа су привредне организације“. Начин нормирања друштвене својине у нас, многобројни прописи о њој несумњиво су доказ да je друштвена својина још увек право. У оквиру друге теме проф. Д. Поп-Георгиев je изнео облике и карактер приватне својине у нашем систему, називајући je „радном приватном својином“. При одређивању карактера радне приватне својгше нарочито je мстакао ограничења која су дата позитивним правом, што онемогућује љено претварање у капиталистичку приватну својину. Ограничења су из-