Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

201

ФОРМАЛНА СОЦИОЛОГИ JA ГЕОРГА ЗИМЛА

она? Ова питања се затим односе на функцију и вредност друштва за човека. Таква су питања; да ли je душтво цил> или средство појединца, да ли вредност друштва лежи у обезбеЬеььу сопственог постојања, или у остваривању једног објективног духа, или у моралном уздизању појединца; да ли je друштво нешто што носи своје сопствено значење у смислу метафизике и религије или такво значенье има само појединац; да ли друштво човеку одмаже или помаже? итд. Сва питања гносеологије социологије за Зимла се своде на питање: како je друштво уопште могуће? које je аналогно познатом Кантоном питању: како je могућа природа? На ово питање се, међутим, не може одговорити на исти начин као што je Каит одговорио на своје питанье о природи, тј. позивајући се на синтетичку функцију категорија ума. Друштво није могло настати, слаже се Зимл с Кантом, на тај начин што су се дуди уверили да je оно корисно, jep такво уверенье може да настане само после дугог историјског искуства. То значи да су његови услови априорни и да их зато може открити само филозофија, а не социологија сама. Па који су ти услови који омогућују јединство друштва у нашем сазнању, а тиме и у стварности? Јединство друштва није исте врсте као јединство природе, jep се ово заснива на делу посматрача, који сједињује различите елементе свог опажања помоћу априорних категорија чистота ума. Јединство друштва je независно од посматрача: оно се остварује непосредно самим друштвеним елементима, субјектима, који су свесни и који сами остварују синтезу, ступајући у узајамно међудејство. За јединство друштва није потребна делатност посматрача. Исто тако, чланови друштва се сједињују друкчије но елементи природе —• у питању су свесне везе свесних бића. Зато се и јединство друштва у очима посматрача такође разликује од јединства природе које он опажа, jep je j единство природе чвршће, пошто се она састоји из релативно малог броја елемената који су безличии и подвргнути општим законима, док се друштво састоји из великог броја сложених елемената, личности, које су различите и непоновљиве, те општи закони као они у природи нису могући. Посматрач такође мора признати другим људима егзистенцију која je независна од њега (за разлику од егзистенције предмета природе), апсолутна. Зато je по Зимлу најдубље психолошко и гносеолошко питшье како се упркос томе може доћи до тога да друге људе схватамо као објекте наших представа и тиме их донекле стварамо. Ми то иретварање посебних индивидуа, које су неке врсте ствари по себи, у објекте наших представа и чланове друштва постижемо помоћу извесних категорија ко je представљају чисте услове a priori социолошког сазнања. Примера ради Зимл наводи три такве категорије које се не могу именовати једном речју, него се морају описати. До прве се долази апстраховањем појединачних црта из појединих индивидуа и њиховим уопштавањем у извесне априорпе категорије, као што су класа, хтрофесија итд. Ово je нужна последица наше немоћи да другог појединца потпуно сазнамо уколико je различит од нас. Тако, уместо да сазнајемо потпуне појединце, ми сазнајемо само њихове категорий класе, професије итд у којима се они губе као појединци.