Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

105

СУДСКА ПРАКСА

скупа меВусобно ( 13 ) или je, пак, успостављен само измеВу аутора изјаве и скупа као целине. Као што се из изложеног види, прва два основна елемента појма јавног скупа су следећа; (S) учесници скупа треба да се на скупу налазе у циљу успостављања одређеног социјално целисходног контакта; (§) овај контакт мора бити стварно и успостављен, тако да ce учињена изјава, која у себи садржи увреду или клевету, може сматрати упућеном већем броју л>уди који су оријентисани на то да je приме одн. опазе ( 14 ). Потребно je свакако да je изјава учињена тако да je то бар већина присутних могла приметити ( 15 ). Значи, она мора бити учшьена гласно. Y случају да je учињена конклудентним радњама, за већнну присутних она мора бити јасно уочљива. Исто тако, ако je у питању алузија, постојаће јавна увреда само онда ако се, с обзиром на околности конкретног случаја, може узети да je њен смисао разумљив за већину присутних. Само се по себи разуме, и то je у досадашњим излагањима већ наглашено, да je за постојање јавног скупа потребна присутност већег броја лица. То je тоећи елеменат појма јавног скупа. Y вези с тим се поставлю питање, да ли je за постојање јавног скупа у смислу чл. 169/2, 170/2 и 171/2 КЗ потребна могућност неограниченог приступа скупу. Мишљења смо да уз остварење осталих услова за постојање јавног скупа, не бн требало инсистирати на овом услову. Нпр., годишњој скупштини једног удружења Be свакако присуствовати само чланови тог удружегьа. Па ипак, само због тога се не би могао порећи овој скупштини карактер јавног скупа, чак иако се на исту може доћи само уз показивање чланске карте. Учесници скупа треба да буду индивидуално неодреВени. То je четврти елеменат појма јавног скупа. Ово, меВутим, не треба, по нашем мишљењу, схватити тако, да уопште не треба да се знају лица која могу да узму учешВа на скупу. Битно je једино то, да лица која сачињавају скуп, нису појединачно одн. поименично одре Вена као чланови скупа (нпр. чланови управног одбора, комисије итд.). Према реченом излази да нема никаквог разлога збор радне заједнице, у принципу, не сматрати јавним скупом у смислу чл. 170. ст. 2. КЗ. Свакако да je потребно испитати све околности под којима je такав збор одржан као што то произилази из мишљења израженог у судској одлуци која je на почетку цитирана. Али, ако се утврди да су испуњени услови који су у овом раду наведени, не видимо разлог да се збору радне заједнице одрекне карактер јавног скупа. Неки од тих услова су с обзиром на

(13) Ако постоји међусобни контакт међу свим члановима скупа (нпр. на зборовима, конференцијама итд.) онда може постојати јавна увреда одн. клевета чак иако један гчесник скупа, на пример, и без добијања речи, изговори гласно нетто што представда увреду одн. клевету.

(14) Ако се анализира суштина јавности увреде одн. клевете када се она чини путем ради ja, телевизије или штампе може се доћи до закл>учка да се она заправо састоји у томе што je изјава упућена већем броју лица која су оријентисана да je приме (слушајући радио, гледајући телевизију, читајући новине). Дакле, у својој бити увреда одн. клевета пред јавним скупом je исто што и остали случајеви јавне увреде одн. клевете.

(1») Овако и Златарић, op. cit., стр. 183.