Anali Pravnog fakulteta u Beogradu
32
АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА
као Case Law, тј. од случаја до случаја, a меВународна пракса није довољно обидна и разноврсна ( 29 ). Предложени процес представљао би судску рецепцију права која се врши тек пошто je спор избио, а не може ce ca сигурношћу предвидети ко je ће правило, из orpoiMHor арсенала националних законодавстава, бити коначно прихваћено као општепризнато и подобно за међународну примену. Све то доводи до неизвесности, која у једној тако осетљивој материји као што je извршавање финансијских обавеза, може неповољно утицати на спремност потенцијалних улагача и инвеститора да уложе новац, ако унапред тачно не могу предвидети какве ће бити санкдије у случају неизвршавања обавеза од стране дужника. б) Аруги проблеми настају услед хетерогености правних извора и судског односно арбитражног поступка у овој материји. МеВународна арбитража у ужем смислу, као и надлежност самог МеВународног суда не долазе нормално у обзир, сем уколико су обе странке државе. МеБународни суд у Хагу уопште није надлежан у споровима између држава и меВунароних привредних организација, пошто ове последнее не могу бити странке пред овим Судом, иако по другим гледиштима оне могу бити сматране као личности међународног права. За овакву врсту спорова из области економских делатности међународног характера, обично се предвиБају арбнтражни судови типа који je сличая арбитражама из приватног права, односно, како се то сада назива, „међународна трговинска арбитража”. Y којој ће мери ови судови бити овлашћени да примењују правила меБународног права, односно општепризната правна начела из члана 38 I с Статута, као посебног извора меВународног права, зависиће од арбитражне клаузуле која je уговорена између странака. Сам Ман чини велике резерве по питатьу у којој се мери одлуке ових судова са недовољно одреБеним меБународним статусом, могу сматрати као извори за формирање меВународног права ( 30 ). Томе треба додати joui и чињеницу да je, на пример, право тумачења Конвенције о МеВународној банщ!, која регулише унутрашње односе измеВу Банке и држава-чланица резервисано искључиво за органе Банке, Извршни одбор директора и Одбора гувернера, који у томе погледу врше не само судске већ и регулативне функције, тако да арбитражни судови немају никаквих овлашћења да то чине. Све ово указује на то колико би процес стварања ове гране „трговинског права народа” био спор, дисконтинунран и везан за разне индиденталне утицаје који се не могу предвидети.
(29) Сушье да се интернационалпзација уговора може сировести у живот због тога што међународно јавно право није још успело да створи довољно разраВена правила потребна у ту сврху, нал аз и се јасно изражена у студији Fawketa, Legal Aspects of State Trading, British Year Book, 1948, p. 35 и код M. Woltfa, Private International Law, 1950, p. 417, који je иначе у начелу склон идеји интернационализације.
(зо) Mann, The Proper Law of Contracts, p. 54. »Мора бити наглашечо да нема места доктрини о могућој »интернационализации« уговора, нзузев у случајевима кад се странке, судије или арбитри свесно и специфично позпвају на меЬународно право или га примењују као такво. . . дубља анализа показује да би, изузев у случају једне сасвпм задовољавајуће одлуке такав утисак био погрешай. . ~ да сходно томе, њихове одлуке поиски пут корисне као студије из упоредног права и индикативна за методе које воде ка утврВивању општих начела, не бн треоало да буду сматране и навоВене као да су ауторитети у меЬународно.м праву. МеБународно право би било дискредитовано и трпело велику штету, ако би свака одлука у неком спору између једне државе и страннх држављана могла бити узета као пример »интернационализације« и као репрезентативна за суштину меВународног права«.