Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

142

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

јали органи власти и вршили своје функције, као што су посхојали и правый прописи било у виду усменог обичајног права које се преносило традицијом са генерације на генерацнју, било у виду правних прописа које су доносили и у пракси примењивали државни органи, почев од владара до ннжих функционера, а нарочито судови. (»). Можеыо узети као сигурно и то, да су постојали многи појединачни законски прописи, проглашени од владара и других органа власти, давно пре писаних кодификадија, јер за то имамо веродостојне доказе у изворима. Има мишљења да je до најстаријих кодификација дошло услед проналаска писма и свакако после проналаска писма. Ово потоње je логично, jep без познавања писма не би се могли ни законы записнвати. Али оно прво, изгледа да није ни логично, ни историјски вероватно, Знамо да je од проналаска и увођења писма у пој единим средннама из којих су нам кодекси сачувани, па до записаних кодификација, каткада протекло врло дуто време. Из поменутих средина често имамо много старије писане споменике, па и правые, него што су кодекси. Према томе, познавагье писма je био технички предуслов за хшсање кодификација, али не и њихов узрок. Taj узрок треба тражити у нечем другом, и то у специфичным друштвеним условима. 4. Стари кодекси су настали у време друштвених прелома. Тиме наилазимо на датьи и можда најзанимљивији проблем, на питање: шта су арханчни кодекси били по својој садржини. Y другој половини XIX века афирмисало се о томе једно схватање, чији je аутор првенствено био тадаппьи велики енглески историчар и правник Хенри Мејн. По том схватању стари кодекси су били записивагье до тада неписаног старог обичајног права. Мејн и ньегови следбеници су објашњавали да je број обичајноправних правила поста јао све већи, а и њихова садржина све сложенија, тако да je постало немогуће да се све то упамти и сачува само на основу усменог предана. Пошто je, пак, у то време већ пронађено писмо, приступило се записивању прописа старог обичајног права, да би се они боље сачували и да би постојала већа сигурност у погледу њихове правилне примене. Иако таква теорија на први поглед може изгледати врло логична и убедљива, због чега je својевремено и била широко прихваћена, она у суштини није много више основана него стари митови и легенде ( 4 ). Истина je да су Мејн и његови следбеници познавали приличан број старих кодификација, али наука тада још није била на степену који би омогућио дубље продирање у суштину ствари. Сем тога, Мејн join није познавао неке од најразвијенијих старих кодекса, као што су, на пример, Хамурабијев, Хе-

(з) Има аутора који сматрају да су судови једна од најстаријих правних ннституција и да je правосуђе испрва било једина социјална служба коју je држава давала. Према њима, суд je ваљда прва велика тековина права, jep je постојање суда дало могућности за отклањање непосредног међусобног обрачунавања међу завађеним или спорннм странама, а судска процедура je постепено претварала крвави физички двобој у бескрвну гтроцесуашу борбу. Не улазећи дал>е у ово питање, свакако можемо прихватити констатацију да je сулство старије од законодавства у стриктном смислу речи, а свакако много старије од коднфикација. Узгред речено, добро можемо замислитп функционисање правосуђа и без закона, ако постоји организовано судство, тј. надлежно тело за решавање спорних ствари по некој утврђеној процедури, па макар и по чистом нахођењу суда, дочим никако не можемо замислити друштво, ма и са врло добрим законнма, које би могло нормално да опстане без судства.

(4) Неко jy je духовито и назвао једним од митова двадесетог века.