Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

483

ПРИЛОЗИ

ком од тих питања, закон федералне јединице гтрестаје да важи. Савезној држави je допуштено доносити такве законе само у одреВеним случајевима које наводи Устав, а ти су: када федералне јединице не би могле одвојено регулирати та питања, тада би регулирање питања од стране федералних јединица могло штетити интересе осталих федералних јединица или савезне државе, или када je такво регулирање нужно да би се очувало нравно и економско јединство федерације (чл. 72). Y основи слична je ситуација и са законодавством о којем федерација може доносити само оквирне законе. Y ствари, федералне j единице доносе своје законе самостално, уколико федерација не донесе свој закон (чл. 75). Дакле, на подручју законодавне функције овакав систем подјеле допушта централизацију законодавне функције у рукама савезног законодавца, али допушта и веома висок степей децентрализације. Y сва три случаја савезни законодавац има веома широка овлаштегьа и готово сва важнија питана, а онда су многобројна, налазе се у законо давно j надлежности федерације. Јасније речено, подјела законодавне надлежности извршена у корист федерадије потврђује сталну тендендију према унитаризму. Што внше, СР Њемачка je централизиранији федеративни систем него што та има САД, Канада, СССР и Аустралија. Што се тиче подјеле надлежности у извршној функцији, нема јасног разграничења између савезне државе и федералних јединица, али стална je тенденција према децентрализации. Доста су чести случајеви када се извршавање савезних закона даје у надлежност федералних јединица снагом самог Устава. Y тим случајевима федерацији припада право контроле над извршаванем таквих закона. Извршавање савезних закона може бити у надлежности савезне државе и федералних јединица. Доношење прописа за извршаване савезних закона од стране федералних јединица ставлено je у надлежност савезне владе, аш се тражи прист анак савезног вијећа. Влада je извршни орган и она се стара да се савезни закони проводе у живот. Уколико утврди да je дошло до повреде закона, о томе одлучује савезно вијеће као прва и савезни уставни суд као друга инстанца. Y оквиру судске функције постоји надлежност судова федералних јединица за спорове који су настали на основу примјене земалзског права, меВутим оне могу делегарати ријешавање неких спорова впиши федеративним судовима. Резимирајући досадашње излагање, уочљиво je, да je однос између савезне државе и федералних јединица у СР Њемачкој регулисан на један посебан начин, гдје има доста елемената унитаризма. Динамика развоја ни je допуштала да се формира гаква парламентарна структура, која би осигуравала уставно ограничен« централистичких тенденција. Пракса je показала да постоји противуријечна тежња измеВу уставних покушаја презентирања федеративне структуре и централистичких тенденција друштвене стварности, a садашња стабилност у многим сферама друштвеног живота постигнута je, углавном, компромисом измеВу централистичких и децентралистичких тенденција. Конфронтација ставова и борба измеВу напредних демократских елемената, с једне, и конзертативних снага политичких странака, с друге стра-