Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

317

ГРАБАНСКИ ЗАКОНИК КАО ОДРАЗ НАШИХ ДРУШТВЕНИХ ОДНОСА

чујући и пптање о значају и улози социјалистнчких правних лица, него систем норми који, као шхо je већ речено, регулише односе у друштву измеВу субјеката поводом материјалних добара и услуга. С обзиром на ту околност, социјалистичко правно лице треба у грађанском законику да буде третирано као једна врста субјеката права. А то значи да у вези с њим треба поставите одредбе које Be говорити о начину његовог настанка и престанка, тачније о начинима настанка и престанка с обзиром да има више врста социјалистичких правних лица (на пример, предузећа, установе, задруге), затим одредбе о томе како се формира његова имовина и шта може да je чини, које граВанскоправне односе овај субјект може да заснива и томе слично. Из функционално постављених одредаба о социјалистичком нравном лицу, као и из посматрања друштвене праксе, теоретнчару неће бити тешко да „извуче” какви су улога и значај социјалистичких правних лица у социјалнстичком и, посебно, нашем друштву у области друштвеннх односа поводом материјалних добара и услуга, а какви су улога и значај човека појединца као правног субјекта. 2. Друштвена својина и грађански законик ■ Док je друштвена својина била државна својина, тј. својина чији je тигулар (субјект, власник, ималац, носилац) била држава, а то je било у административном периоду социјализма, правних проблема у вези с њом било je мање. Прво, споран je неко време био карактер права управљања као имовинског права које су поводом појединих ствари у државној својини имала државна привредна предузећа и друга државни органи. Наиме, постављало се питање je ли право управљања стварно или облигационо или неко друго субјективно имовинско право. После извесних теоријских дилема, живот je дао за право онима који су сматрали да je право управљања стварно право, тј. право које даје одре Вен обим апсолутне власти појединим деловима државног апарата, који имају својство субјекта права, на оним стварима које они непосредно држе. Иначе, у вези с правом управљања било je углавном јасно да оно произилази из права својине које има држава, да je, дакле, реч о изведеном праву и, према томе, по обиму власти ужем од права својине државе. Држава je, као што je познато, своје право својине вршила преко административно-планских органа у мери у којој je према ситуацији сматрала да je то било потребно. Друго, државна привредна предузећа и друга делови државе су у грађанскоправном промету иступали у своје име и за свој рачун, а не у име и за рачун државе. Они су у међусобним односима преносили право управљања на стварима које су размешивали. Али, у односима са другим лицнма (на пример, са физичким лицима, задругама, удружењима, приватним правним лицима уопште) они су преносили право својине, дакле, више права но што су сами имали на стварима које су им уступали. То je, формалноправно гледано, представљало кршење основног правног принципа да нико не може на другог пренети више права но што сам има. Треба приметите да je ова противуречност остала до данашњег дана, и поред свих промена ко je су се у нашем друштву у међувремену догодиле. Њено постојање много не смета, али показује да или не умемо да je савладамо, или то није ни могуће.