Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

322

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

хеорији, друштвена својина je врста колективне својине. Y вези с њом ниједан субјект нема у целини право својине (сва овлашћења која ово право садржи), већ само поједина овлашћења, од којих су нека јавноправне а нека имовинскоправне односно грађанскоправне природе. Другим речима, правка овлашћења у вези са стварима у друштвеној својини су поделена тако да неки субјекти имају једна овлашЙен>а а други на истим стварима друга овлашћења. Ова хеорија настала je пре свега на основу посматрања и анализе нашег позитивног законодавства. Не може се рећи да у њему не налази аргументе за свој став. Најболи пример за то су стамбене зграде у друштвеној својини, у вези с којима више субјеката има различита права (инвеститор, стамбено предузеће, носилац станарског права и др.). Употреблена за доношење грађанског законика, она би у основи значила санкционисање постојећег позитивноправног стања, а то значи да не би биле отклоњене теоријске и позитивноправне противуречности о којима je било речи у току досадапгњег излагања. е) Y вези с друштвеном својином појавила се и теорија да ова својина није право својине, јер ниједан субјект не врпш ово право исклучиво у свои интересу, као што то иначе чине власници. Овлашћења из друштвене својине су разделена на различите субјекте; друштво, радну организацију и радног човека. Сваки од ових субјеката и сви скупа врше дата им овлашћења не само у свои интересу него и у интересу друштва, и то како данас постојећег тако и будућег друштва. Правна овлашћења која имају поједгши субјекти нису њихова субјективна права него су то надлежности, функдије. Ова теорија je, с једне стране, производ посматрања позитивног стања ствари (позитивног права), а с друге стране, социјалне улоге друштвене своЈlше, тако да се може окарактерисати као правносоциолошка теорија о друштвеној својиниКао производ посматрања позитивног стања ствари, ова теорија je идентична с теоријом о поделеној својини. А као произвол посматрања социјалне улоге друштвене својине, она представла обнову Дигијевог учења из двадесетих година овог века о негацнји субјективних права или, тачније, о њиховом преображају у соцнјалне функције. Као таква, она одговара административном периоду социјализма. Поред тога, она je и нетачна у делу којим приписује нарочиту социјалну улогу друштвеној гвојини, јер свака својнна на датом степену развитка друштва врши одређену социјалну функцију. На основу реченог доволно јасно произилази да ни ова теорија не може да буде од користи за израду грађанског законика. ж) О друштвеној својини постоје и бројне социолошке и економске теорије. По њима, друштвена својнна није правна категорија, него je социолошка или економска установа. Ове теорије су настале на основу анализе економске и социјалне функције друштвене својине. Оне нису употребливе за граађнскоправно регулисање друштвених односа у вези с друштвеном својином, јер не указују на то какав правни режим треба да постоји у вези са стварима у дру-