Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

331

ГРАБАНСКИ ЗАКОНИК КАО ОДРАЗ НАШИХ ДРУШТВЕНИХ ОДНОСА

Сматрамо да право радника на присвајање плодова рада остварених друштвеним средствима на основу права на рад не треба да буде регулисано граВанским закоником. То због тога што je право радника на присвајање плодова рада радноправна а не грађанскоправна категорија. Додуше, радно право je произашло из граВанског права и, полазећи од тога, могло би се право радника на присвајање плодова рада регулисати граВанским закоником. МеВутим, радно право и радноправни односи, укључујући и право радника на присвајање плодова рада остварених друштвеним средствима на основу права на рад, немају само граВанскоправни него и јавноправни (управноправни) карактер. Наиме, правне норме које регулишу односе поводом рада почеле су се издвајати у радно право као посебну облает права када су радноправни односи почели делимично да губе граВанскоправни карактер и да стичу одлике мешавине грађанског и јавног, пре света управног права. Данае je радно право посебна облает права са јавноправним и грађанскоправним елементима. Шта више, преовлађују јавноправни елементи- Према томе, место регулисања права радника на присвајање плодова рада остварених друштвеним средствима на основу права на рад je у радноправним нормативним актима, а не у грађанском законику. Но, без обзира где ће бити регулисано право радника на присвајање плодова рада остварених друштвеним средствима на основу права на рад, поставља се питагье како то учинити или, другим речима, какво право признати раднику. Присвајање материјалних добара, а плодови рада се манифестују у материјалним добрима, врши се путем стварних права: својине, службености, залоге и др. Поборниди идеје да право радника на присвајање плодова рада треба да буде регулисано грађанским закоником вероватно су мислили да би раднику требало признати неко од стварних права, и то стварно право учинити основиим имовинским правом. Од стварног права које би се могло признати раднику у вези с присвајањем плодова рада остварених друштвеним средствима на основу права на рад, a које би могло да представлза једно од основних имовинских права у граВанском законику, дошло би у обзир право својине, и то у виду заједничке својине, тј. својине код ко je делови нису унапред ни идеално ни реално опредељепи већ то постају касније на захтев заинтересованог. Признање права раднику на пшдове рада у виду сусвојине не би могло да дође у обзир пошто сусвојина претпоставља унапред одре Вене идеалне делове тј. делове у виду разломка (1/2, 1/3, 1/10 итд). МеВутим, идеални делови се не би могли одмах определити при ступању радника у радну организацију, с обзиром да се определена не би могло да врши на бази броја радника у радној организацији него на бази радног доприноса радника, а он се сазнаје тек при будућем обрачуну, и то опет не дефинитивно него само за одреВени период уназад (за месец, три месеца, годину дана итд.). Уосталом, питање признана раднику вида својине на плодовима рада je другоразредно питање- Стога, било да се раднику призна заједничка својина било сусвојина на плодовима рада, правне последние које би из тога наступиле за радну организацију и друштво биле би у основи исте.