Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

37

РАЗВИТАК СВОЈИНСКИХ OAHOCA Y СРБИЈИ Y 19. ВЕКУ

ничко време, уз екстензивно сточарство и општу несигурност, земљоредња je захтевала искључиво најплодније долине и окућниде, а у планинама увалнце изложене сунцу. Сви остали досхупни терени служили су за испаше, а непрегледне шуме за исхрану свиња жиром готово без ограничена. Да би се мале оазе усева очувале, од сетве до жетве, заграВизане су живидом, трњем или плотовима да их стока не би уништила. Те две гране проызводтье, са предоминапијом екстензивног сточарства, могле су се усклаЪивати само уз систем потеса. Потеси су обухватили целокупан режим коришћења земљишта, и оног у оградама, за испаше и пролазе. Зато су се и сетва и жетва морале обавл>ати у исто време и обавезно за све станов нике. Његова трајност налазила je сигурно место у свести људи принуђених да живе од сточарства и у најтежим околностима. IV. Систем „потеса" За време уставобраиителске владе покидане нити обичајног права, као регулатора заједничког коришћења земљишта, без обзира на измењене својинске односе, одржавале су и даље неопходан систем потеса, иако су се шуме искрчивале и парцеле под усевима свакодневно повећавале. Колико су дуто служиле, показује чињенида да je Закон о потесима донет тек 14. априла 1866. године ( sб ). Разуме се, систем потеса je регулисан и неким ранијим уредбама (о коришћењу шума, о додел>ивању земле насељеницима). Али, то je било спорадично и под притиском тужби о уништењу усева, забрани пролаза, или због повреде било којих имовинских права. Закон о потесима заштићује и сточарство и земљорадњу. Даје им одговарајуће место у процесу стварања сел.ачког газдинства и потреба исхране све већег броја становника. Истовремено, закон оријентише и сточарство на интензивнију производњу и на ужем простору. Зато предвиВа две врсте потеса: „заграђене" и „незаграБене" (чл. 1. Закона). Заграђени потеси се огранизују само у одреБеним локацијама: према селу („или noj единим обиталиштима лгуди"), уз главке путеве, и „у таквом положају да се без заграде не би могли плодови лако од штете сачувати, па би се већина општина или села на то заграВивање сагласили". Ван тога потеси су „разграђени", с тим што се и у њима могу оградити неке парцеле са усевима, уколико „њихове ограде не би смегале постојећим пролазима, или у ошпте не би биле од штете другим земљама" (чл. 2. и 3). За ограВивање се није смела употребљавати „гора", већ „трње" и „живица“, у сваком случају „шанац". „Гора" се допуштала само општинама и селима (за опште потребе), „приватницима” по одобрењу Министарства финансија. У местима где потеси нису ограВени, стока „сваког рода" морала je имати

(se) Исто, 6р. 19—26, Београд 1866.