Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

374

АНАЛИ ПРЛВНОГ ФАКУЛТЕТА

Многобројне одлуке врховних судова показују да je требало прећи дуги пут, начичкан разноврсним неправилностима у погледу форме и саставних дедова решена, да би се достигло садашње стање које би у том погледу могло бар делимично да задовољи. Органи су најзад научени да доносе племена решења са обавезним саставним деловима, али садржпна тих саставних делова, нарочито диспозитива и образложења, још су далеко од тога да одговарају одредбама 3YII-a и намени коју mi те одредбе одређују. Толико je занимљивнх судских одлука Kojmta би се могло илустровати оно пхто je напред речено, да смо у недоумици које изнети. Y оскудици простора изнећемо само две-три нарочито карактеристичне. Било je уобичајено да поједини органи, уместо писменог решења у прописаној форми, писменим саогаптенем обавесте странку да je њен захтев неоснован, па јој ускраћују и право жалбе против тог саопштеньа, тврдећи да то није решене. Таква недопустива пракса je прекинута, захваљујући судским одлукама, каква je, примера ради, пресуда Савезног врховног суда Уж. бр. 1426/59. од 26. 2. 1959. г.: „Погрешно je схватање туженог државног органа, као и првостепеног суда, да се жалбом у управном поступку може побијати смао акт који je донет у облику решења, те да жалба против акта који ннје донет у облику решена (какав je првостепени акт стамбене управе у конкретном случају) по закону не би била допуштена. Ово стога што je по закону, по правилу допуштена жалба против сваког првостепеног рехпегьа управног органа, оаш против решења донетог у стварима у којима je жалба изричито забранена члан 10. Закона о општем управном поступку. А под изразом „решене” треба разумети не само акт који je донет у облику решегьа, него и сваки акт управног органа којим се о захтеву странке доноси мериторна одлука ... Чш-ьеница да известан акт ннје донет у облику решења може бити доказ да се приликом његовог доношења није водило рачуна о правилима поступка, и чини баш тај акт евентуално незаконитим, али поменути недостатак не може један акт управног органа учгшити непостојећим, нарочито кад се ради о акту којим се на одређени начин решава по подлетом захтеву”. Y једном случају решење о сменивану директора фабрике садржавало je диспозитив, али није им ало никаквог образложења. Образложење, садржано у посебном акту доставлено je странци после више од два месеца од доставлена решења и после изјављене жалбе, која je одбијена, у управном спору по овој ствари Врховни суд Србије (пресуда Y бр. 5037/61 од 21. 7. 1961. г.) je поништио решегье стога што није садржавало образложење, као један од битних саставних делова решена. Образложене одвојено од решена противно je закону, а поред тога оно не користи странци за побијање решена путем правног средства. Жалба и жалбени постучак. Одредбе 3YII-a о жалби и жалбеном поступку су иецрггне, систематичне и јасне и могло би се очекивати да яьихо-