Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

389

СУДСКА ПРАКСА

ja решења и по одлукама суда се угданном поступа при доношењу нових решења, којима се замењују решења које je суд као незаконита поништио. To je нормално функционисање судске контроле и тим путем она дејствује на учвршћивање законитости, а неспорно je да je она на том путу дала и стадно даје крупне резултате. Међутим, мора се указати да код појединих органа постоје отпори према судским одлукама донетим у управним споровима, и поред тога што су оне по закону обавезне, да ти случајеви нису сасвим ретки ни усамљени, да се јављају у различитим видовима, да су понекад последица незвана и неразумеваььа, а некад самовоље и да се таквим случајевима, без обзира на љихов извор, знатно отежава нормално функционисање управног спора за одену законитости. Они намећу потребу за новим одредбама о одговарајуђим санкцијама у таквим случајевима које сад недостачу. Неки карагсгеристични подаци о кретању управног спора. Овде да додамо неколико статистичких података, охрабрујућих у погледу све ефикаснијег дејства судске контроле законитости. Тако je код Врховног суда Србије у 1969. г. у света 47% управних спорова одлука донето у року преко 6 меседи, док je раније тај проценат износио 70—80%. То значи да се смањује често критикована спорост судске контроле. Последних година je константно благо сматьегье процента уважених тужби и поништаја решења, из чета je логичан заклучак да органи све боле и правилније раде на управним стварима. Ранијих година проценат поништаја решена достизао je 35%, а у 1969. г. код Врховног суда Србије износио je око 24°/о, што се потврђује и подацима Врховног суда Југославије за укупан број управних спорова у свим републикама у 1968. г., према којим подацима je проценат пошшгтаја управних аката; општинских органа je 27%, републичких органа 25,1% органа социјалног осигурања 30%, савезних органа 10% и осталих органа и организација 23%. Стално и непромењено, до погшштаја управних аката, знатно више долази због битних повреда правила поступка и неправилно утврђеног чшьенпчыог стања, a мање због погрешне примене материјалних прописа. Код Врховног суда Србије остаје вершки прилив управних спорова а код Врховног суда Јутославије број управних спорова се усталио, тако да je и у 1968. г. и у 1969. г. покренуто по 1.329 управних спорова. Ако овај наш подужи напис допринесе да се пробуди веће интересовање за праксу врховних судова у управним споровима и да се тиме отвори пут за њена вшпеструка инструктивна дејства, његов цил> би био испугьен. Крајње je време да се то интересовање пробуди и да та инструктивна дејства започну. ИзненаВујуће je у коликој мери je то све до сада недостајало, и код органа и грађана, којих се судска пракса тиче, а и код теоретичара управног права, за које би та пракса требало да представља неисцршго врело чији би ток будно пратили и на њега утицали снагом теоријских разлога. Органи су у новим, истим конкретним случајевима понављали повреде закона, због којих су им раније у управном спору решегьа ништена, а судска пракса, изложена и доступна кроз публиковане збирке судских