Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

411

ПРИКАЗИ

праву не постоји одговарајући термин којим би се јасно одредило то што Југословени називају имовинским правом у ужем смислу и имовинско право у ширем смислу. Иако југословенски аутори полазе од класичне поделе на стварна права (апсолутна) и облигације (релативна), указујући на различите начине заштите тих права, по мишлењу аутора, њих итак много мање иытересују та питања, већ више извесна нова права која се налазе на средини између приватног и јавног права. Y Јутославнји се данас чине покушаји да се дефинишу та нова права и с тим у вези у дискусијама се чују веома различила мишљења и преддажу различита, често веома супротна, решења. Y делу који се односи на право својине, аутор je највише места посветио оним аспектима тог права који су од нарочитог интереса за иностраног правника, а то су карактеристике које југословенском праву дају социјалистичко обележје. Да би објаснио специфичности југословенског схватања својине, аутор покушава да макар и сасвим кратко укаже на карактеристике римског права (које полази од апсолутне својине), на правке систеАге који почивају на римском праву и на рестрикдије које су поједина права морала да уведу у појам апсолутне својине, какав je постојао у римском праву. Такође говори о common law-u које je пошло од обрнутог принщша од немогућности постојања апсолутне својине на земли и на давање извесних права коришћења на таквој својини. YKasyjyhn на комплексност југословенског система, аутор напомиње да, иако по форми и суштини у основи представла civil law систем у процесу развијања нових облика, садашгьи систем подсећа на облике ко je су карактерисали феудалко право својине. У погледу теоретских основа својине, аутор наводи да je у Југославији, као и у другим социјалистичким землама, владајуће марксистичко ученее према коме приватно лиде не може да има неограничену својину над средствима за производњу као и то да социјалистичко друштво предвиђа време у коме ће и право и држава да одумру. МеЬутим, у погледу тумачења ових учења, југословенско схаватање се знатно разликује, на пример, од совјетског, иако обе државе безрезервно прихватају економске анализе овог учења. Сви југословенски уџбеници, истине аутор, садрже деталне и могло би се рећи некритично осврте на марксистичке тезе, чија се вредност више претпоставла него што се критички процењује. Ово не значи да критике нема, али критика je само маргинална. Тако, на пример, позивајући се на Маркса, који говори о имовини као о присвајању, југословенски аутори подвлаче да ова дефиниција може да се прихвати као економска, али не као правка. Оно што je према аутору важно истаћи односи се на чшьеницу да југословенски цравници у границами огаптих оквира, који се западноевропском правнику могу да чине крути, проверавају „различите путеве у социјализам” и да с тим у вези постоје слободне, често врло оштре разлике у мишљењима о томе који су најбољи методи у погледу регулисања својине. Y погледу тумачења друштвене својине, југословенско право се знатно разликује од совјетског. Док je у СССР „друштвена својина” идентификована са државном својином, у Југославији она значи преношење својине над средствима за производњу на раднике. Југословенски и совјетски правници се такоЬе разликују и у погледу тумачења марксистичке доктрине о одумирању државе. Иако и совјетски правници прихватају идеју о одумирању државе, они свесно одлажу њено нзвршење док се за то створе услови; југословеиски правници, меЬутим, сматрају да je процес одумирања права и државе повезан са јачањем самоуправљања, преношењем права са државе на асоцијације произвођача и спровођењем у живот децентрализације. Југословени су, заклучује аутор, у својим прилазима и тумачењу марксизма мање догматични, еластични су и реалии у првом реду због тога што у погледу друштвеног развоја имају пред собой практичне дилеве .