Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

478

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

о овом проблему, с обзиром да су оне још увек темељни правый извори за одену легалности оружаних снага у једном оружаном сукобу. Наиме, joui je Хашки правилннк о законима и обичајима рата од 1599. и 1907. у чл. 1. прописао: „Ратин законы, права и дужности се не примењују само на војску већ и на милицију и добровољачке одреде" који испуиавају следеће услове: 1) да на челу имају личност одговорну за своје потчшьене, 2) да имају сталан знак за разликовање које се може распознати на одстојању, 3) да отворено носе оружје и 4) да се у операцијама придржавају закона и обичаја рата; док се у чл. 2. истог текста прогшсује да и „становнпштво неокупиране територије које се, на приближавање непријатеља спонтано дигне на оружје против нападачких трупа немајућп времена да се организује у смыслу са чл. 1, биће сматрано као учесник у рату, ако отворено носи оружје и ако поштује законе и обичаје рата". Из последњег става члана 1. Хашког правылннка, у коме се подвлачи да „у земљама где милицы ja и добровољачки одреди чине војску или јој припадају, они су обухваћени појмом војска”, може се закључити да се ради о две ситуације у којима се такве формације појављују. Прво, могу се појавити као посебне војне формације поред регуларне армије, и друго, као саставни део армије, н друго, као саставни део армије једне земље. Међутим, било да се ради о првом или другом случају, оне морају задовољити наведена четири услова. Протоколи Хашких конференција нам то потврђују ( 2 ј. Дакле, класична правила не постављају услове за регуларну армију, већ полазе од претпоставке да она 'сама по себи испуньава потребне услове за своје признање као законитих оружаних снага. Претпоставка je дакле, да je то стајаћа, професионална армија, коју држава за време мира опрема, увежбава, и која се, као посебна организација, својим спољним снмболима разликује од осталог друштва. Тада су мале земље изберите оно право да се са оваквом војском, коју не би морале да држе у стајаћем кадру, у случају рата супротставе непријатељу. Белике милитаристичке силе су на то прнстале али дал>е од тога нису хтеле правити концеснје нити дозволити да се изричито признају друге војне формације у међународном праву. Одговорност према науци нас обавезује да поклонимо дужно поштоBaifae званичним протоколима са тадашњих међународних скупова када су се редиговала ова правила у меВународном праву. Тада, у Бриселу 1874. године, кад се дискутовало о Напрту брпселске декларацпје о законима и обичајима рата, делегат Белгије Лансберге je рекао да je армпја његове земље ограничена, а тек у случају рата, једним општим апелом народу она се комплетира, док je у великој земљи цео мушки народ обавезан на службу у војсци. Зато je мала земл>а у тежој позпцији да се брани ако joj се не би дозволили такви поступил ( :i ). Делегат Холандије тада je плсдирао да се озакони право грађанииу да свим средствима брани отацбииу кад je нападнута ( 4 ).

( 2 ) Conférence internacional de la Paix 1899, La Haye première partie, scance plćnière, Ministère des affaires étrangères, La Haye, .1899, p. p. 50—51.

(3) Staatsarchiv, Band XXVII. Sammlung der oficiellen Actenstücke zur Geschichte der Gegenwart, Leipzig 1875, s. 355,

(4) Op. cit. p. 370.